Boris Mitić, Leskovčanin sa zagrebačkom adresom, jedan je od najuticajnijih dokumentarista u regionu čiji su svi filmovi izuzetno gledani i nagrađivani. Dokumentarci Lepa Dijana, Umnik Titanik, Doviđenja, kako ste? Slatko od ništa prikazani su na preko 200 festivala, dobili preko 20 nagrada i prikazuju se i dalje na mnogim nacionalnim TV stanicama. Svakim narednim filmom Mitić podiže lestvicu preispitivanja forme, estetike, suštine i ličnog izazova. Danas živi i radi u Zagrebu. Predaje „stvarnu politiku“ dokumentarnog filma u Evropi, Americi, Aziji, sprema nove filmove i piše. Za P-portal govori o životu u Hrvatskoj, mentalitetu, ekologiji, pandemiji, roditeljstvu.

Živeo si na mnogo mesta u Evropi i svetu, proputovao 70 zemalja, sada živiš između rodnog Leskovca, Beograda i Zagreba. Kako doživljavaš „region“, šta on za tebe znači?

Više verujem u kulturološke odrednice nego u geografske, a ni te kulturološke ne bih uopštavao, jer sve zavisi od osobe od osobe. Imao sam sreću da sa svojim filmovima i predavanjima obiđem pola planete, i jedini zaključak je da ne postoji jedno mesto ili jedna kultura gde je sve savršeno posloženo, već da u svakoj ima i dobrih i loših stvari, ali da je moguće, svakom i svuda, da te najbolje aspekte iskombinuje u svojoj glavi. Trudim se da se okružujem ljudima koji tako razmišljaju. Oni su moj „region“, a i naš geografski region bi bio prijatnije mesto za život kada bi više ljudi razmišljalo na taj način.

Kako je živeti u Zagrebu i Hrvatskoj nakon toliko selidbi?

Ja sam se u Zagrebu igrom slučaja prizetio i odgajio troje sada već dvocifrene dece, pre svega zbog savršene mikrologistike, to jest udobnosti lokacije na kojoj živim. Zagreb kao grad je podnošljivije mesto za život od Beograda, koji pak ima mnogo bolju kreativnu energiju, uz već poslovični višak entropije. Jedan i drugi su zapravo savršeno komplementarni, kao i Srbija i Hrvatska, istočna i zapadna Evropa, Evropa i ostatak sveta itd. Stvarno je grehota ne iskoristiti obe strane svih tih novčića.

Što se svakodnevnog života tiče, u regionu je i dalje na snazi automatsko skeniranje sagovornika nakon prve izgovorene rečenice na alofonom dijalektu, ali ljudima brzo lakne kada procene da neko sa te „suprotne“ strane može da bude bezopasan, normalan, pa čak i zanimljiv, pa se onda još uljudnije ponašaju.

S druge strane, nemam nikakvog poštovanja prema hrvatskoj politici, pa iz principa ne bih nikada uzeo njihov pasoš, ali mi je drago, opet iz logističkih razloga, da mi deca imaju oba.

Tvoji dokumentarci su veoma zapaženi i nagrađivani, ali su pored toga i zaživeli u svakodnevici običnih ljudi. Deo su žargona, upadica, svakodnevnog govora itd. jer si uhvatio i verodostojno i originalno preneo mentalitet. Da li je taj mentalitet samo balkanski ili je globalni? I koliko se sa protokom vremena menja?

Meni je u početku bilo fascinantna lakoća s kojom su se ljudi u celom svetu identifikovali s mojim filmovima, koji jesu svesno i podsvesno začinjeni jednom vrstom humora, karaktera i pogleda na svet za koji mislimo da je karakterističan za ove prostore. Onda sam postepeno shvatio da je ljudsko iskustvo potpuno univerzalno, tj. da smo svi zapanjujuće slični. Sve je u nijansama otvorenosti, empatije i onoga što Englezi lepo zovu „sense of entitlement“, iliti „osećaj zasluženosti“. Ko god misli da bilo šta automatski zaslužuje, sam sebi staje na rep. Nekako mi se čini da ljudi sve više očekuju, a sve manje stvaraju. Ja sam se naučio da ne očekujem ništa, pa sam uvek barem na pozitivnoj nuli, a što se filmskog i akademskog stvaralaštva tiče, trudim se da izbrusim jedan atipičan diskurs koji uvažava i lokalno i globalno, i elitno i populistično, i naučno i ulično, i ozbiljno i apsurdno. To u domaćim i svetskim razmerama ima svoju neveliku, ali meni sasvim dovoljnu publiku.

Koje te nepravde, predrasude, diskriminacije… još uvek pogađaju?

Najviše me uznemirava ekologija, u svakom pogledu, uključujući i mentalni. Opet sve svaljujem na pojedinca i na njegovu svest i savest, ali stvarno u to verujem. Nikakav sistem niti nivo blagostanja niti obrazovanja ne može da opravda odsustvo suštinske ekološke svesti o nužnosti održivosti i ravnoteže, koja sve i da nije prisutna u startu, mora postati glavna odrednica ljudskog ponašanja.

Iritira me i ova savremena „industrijalizacija diskriminacije“, po kojoj svako može da štiklira neku stavku po kojoj mu nešto fali i da mu to služi kao alibi za sve. To mi je patetično i kontraproduktivno.

Na predrasude na račun porekla, izgleda ili bilo čega drugog namerno ne obraćam pažnju. Ne želim ni da ih razmatram, a kamoli da se branim od njih. Kakve veze ima odakle sam, ako pravim jedan univerzalno humanističan film o Ničemu? Ništa je svakako iznad svega, a moja startna pozicija je legitimna koliko i svačija druga. Sigurno neću da se pravdam ni da se izvinjavam zbog toga što neki ljudi po sili sopstvenih predrasuda ili ograničenja očekuju nekakav drugačiji film, na neku drugačiju temu, ili s nekim spinom koji njima odgovara.

Naš kompleks niže vrednosti pred zapadnim svetom mi je zato pogotovo besmislen, tim pre što je i njihov moralni i politički kompas poprilično deformisan. Moj stav je zapravo vrlo jednostavan: Treba biti apsolutno samokritičan, ali i podjednako kritičan prema drugima. Kod nas se nažalost to prečesto svodi na ili-ili, i u životu i na filmu.

Mitićev dokumentarni film „Slatko od Ništa” (In Praise of Nothing), rađen je u koprodukciji Srbije i Hrvatske. Dobio je nagradu MUBI za najgledaniji dokumentarac 2019. godine na osnovu glasova publike. “Slatko od Ništa” satirična je dokumentarna parabola u kojoj Ništa, umorno od nerazumevanja, beži od kuće i dolazi da se obrati prvi i poslednji put. Dokumentarne kadrove snimalo je više od 60 direktora fotografije u 70 zemalja, muziku su pisali Pascal Comelade i britanski bend Tiger Lilllies, a glas Ničega, koje se sve vreme obraća publici u stihu, pozajmio je Igi Pop. „Slatko od Ništa” preveden je sa engleskog na 35 jezika, uključujući arapski, kineski, persijski, korejski, hindi, bengalski, esperanto, latinski i srpski, a krajem februara 2019. godine postao je dostupan za gledanje na internetu po simboličnoj ceni na sajtu http://www.nothing.exposed/

Šta utiče i oblikuje tvoj umetnički osećaj, slobodu, razvoj, kreativnost?

Ponizna zahvalnost i svest o privilegiji da živimo u dobu vrhunskog zdravlja i dostupnosti informacija. Otvorenost, radoznalost i ideja da je „sve uvek dobro, ali da uvek može biti i bolje“. Ako se do tih poboljšanja dođe nekim ličnim, originalnim rešenjima, još bolje.

Da li veruješ da čovečanstvo može nešto da nauči od pandemije ?

Čovečanstvo je zarobljeno i zabunjeno sopstvenim kriterijumima onoga šta jeste kriza, a šta nije. Po meni bi trebalo proglasiti bar 10 globalnih posasti, i boriti se protiv njih istim intenzitetom kao u najkritičnijim danima pandemije. Isto tako treba izduvati gomilu nebitnih planetarnih fobija i opsesija. Ali ni jedno ni drugo ne bi trebalo iskorišćavati za pasivizaciju niti loženje naroda, već naprotiv, za usađivanje ’imunoloških’ stavova u svakodnevno pozitivno razmišljanje, i obratno.

Na čemu trenutno radiš i koje planove (ideje, ciljeve) imaš?

U poslednja dva filma sam se bavio obrnutim pogledima na svet, kroz satiru i kroz Ništa, pa sada tu kvazi-trilogiju zaokružujem najobrnutijom perspektivom od svih – roditeljskom. Krčkam tako već par godina jedan stilski suludi film u kojem hoću da subliminiram sizifovsku lepotu i nužnost pro-aktivnog roditeljstva, a zapravo mi je to psihološka priprema za skori kraj dečijih detinjstava i njihovo neminovni odlazak u svet.

U tom kontekstu gradim polako i sebi novu bazu, na dedovini u planini iznad rodnog Leskovca. Tamo ću uvek moći da izbegnem, a u međuvremenu ću biti slobodan da i dalje predajem i dilujem po svetu svoje polu-originalne ideje, makar i online.

„Ja sam još jako mlad doživeo sve što se doživeti moglo, i od tad se strašno dosađujem… A sad… Sad sam spreman da umrem za ono u šta verujem ali jebi ga, ne verujem više ni u šta…”

„Doviđenja, kako ste?” je satirična dokumetarna bajka. Film, zasnovan na 120 izabranih aforizama i više od 400 kadrova gotovo nadrealnih prizora i situacija, snimljenih u Srbiji i Republici Srpskoj. Narator filma je Nebojša Glogovac.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Živjeti jedni s drugima, a ne jedni pored drugih“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije