Godina 1999. bila je jedna od najvažnijih u modernoj srpskoj političkoj istoriji, ali bila je važna i za Hrvatsku. Te godine umro je Franjo Tuđman. Šta je prvi predsednik Hrvatske govorio o bombardovanju SRJ, šta je mislila hrvatska javnost, kako je pisala štampa? Zašto je Tuđmanov naslednik na mestu predsednika Stjepan Mesić zapovedniku OVK na poklon odneo svoju ratnu uniformu?

Ako je suditi po štampi s proleća 1999. godine, taj 24. mart Hrvatska je dočekala gotovo nepodeljena. U istraživanju Večernjeg lista od Dubrovnika do Vukovara, 90 odsto Hrvata podržalo je NATO napade.

Večernji prenosi glas građana Zagreba. “Edo, koji je prekinuo partiju tenisa da bi nazdravio, kaže – ne bih voleo da bilo ko pogine, ali neka i oni jednom siđu u podrume, Marko kaže – uopšte nisam priželjkivao da se to dogodi. Penzioner Živojin kaže – radovao sam se kao kad mi penzija legne na vreme.”

Predrag Fred Matić, poslanik SDP-a i bivši ministar hrvatskih veterana, kaže: “S obzirom na iskustvo koje sam imao, ja nisam likovao, samo lud čovek ili nekakav zagrižen čovek može likovati nad tuđom nesrećom. Ja sam u Vukovaru video i poginule, i mrtvu decu, i žene, i civile, svoje saborce, i ranjene s otkinutim udovima – dakle niko normalan ne može nad tim likovati.”

Matić ističe da je veliki broj ljudi u Hrvatskoj bombardovanje video ne kao udar NATO snaga na Srbiju zbog Kosova, “nego je to, u slobodnom tumačenju, revanš za sve ono to se dogodilo u Hrvatskoj, pa i BiH”.

“Znači nije realan osećaj, ali gledali smo dolaske srbijanskih tenkova, bacanje cveća na njih, a oni su ovde doneli veliko zlo i onda dođe podsvesno, evo – nek i oni malo osete”, opisuje Matić.

Sociolog Petar Lađević ističe da je, kad su ratovi u pitanju, svašta teško razumeti. “Ali bilo kakvo bacanje cveća na tenkove nije razumljivo, kao što ni meni nije razumljiv doček nemačkih snaga u Zagrebu 1941. godine. Mislim da takvo povezivanje ne može dati punu ilustraciju, nego se to dobro uklapa u medijsku harangu o zlim Srbima u tom vremenu, jer su Srbi u to doba bili krivi u hrvatskim medijima doslovno za sve”, ističe Petar Lađević.

Ivica Račan – Konačno!

Među hrvatskim političarima postojala je saglasnost – za sve je kriv Milošević. Iako tada bez političkog uticaja, prvi predsednik Hrvatskog sabora posle nezavisnosti, član HDZ-a Žarko Domljan rekao je: “Konačno je udareno ono zlo koje je sa istoka zapljuskivalo Hrvatsku 70 i više godina”.

General Janko Bobetko govorio je da NATO akcija označava “likvidaciju zadnje oaze staljinizma i da je konačno došao kraj Garašaninovoj velikoj Srbiji”.

Od uticajnijih političara za bombardovanje je lider opozicije Ivica Račan. Njegova prva reakcija je bila – Konačno. “Niko u svetu ne može likovati kad se govori o oružju, ali moramo pozdraviti govor oružja kad se ne žele prihvatiti druga sredstva”, rekao je Račan.

“Kad je 99. počelo bombardovanje Srbije, vi imate nastavak onog sukoba koji traje od kraja 80-ih i očekivalo se završiće se 90-ih, vi imate jedan te isti rat, rat protiv glavnog aktera, jedinog stvarnog pokretača zbivanja na jugoslovenskom prostoru, a to je bio Slobodan Milošević”, kaže istoričar Tvrtko Jakovina.

“Zato je reakcija Račana slična svima drugima. Ljudi su rekli – konačno jer smo bili izbeglice, konačno – jer smo bili bez struje, konačno – jer naprosto smo nacionalisti, konačno – jer je to bio čovek koji je razbio SKJ, različiti su bili motivi, ali imate jednu jaku figuru koja je u ovom trenutku protiv sebe okrenula svet, i to je bio glavni motiv, svi drugi su sporedni”, kaže Jakovina.

Jedini hrvatski političar protiv

Iako protivnik Miloševića, jedini hrvatski političar koji je tada javno osudio bombardovanje bio je nekadašnji tvorac školske reforme Stipe Šuvar.

Predsednik Socijalističke radničke partije rekao je da “napadi izazivaju ljudske žrtve među kojima ima izbeglica i iz Hrvatske, izvode se bez odluke Saveta bezbednosti, predstavljaju presedan u međunarodnim odnosima, krši se povelja UN, iskušavaju se nova oružja i iskazuje se diktat grupe zemalja sa Amerikom na čelu, koje svet žele urediti po meri svojih interesa”.

Dopisnik Večernjih novosti iz Zagreba Jurica Kerbler kaže da je Šuvar imao osećaj za Jugoslaviju i jedinstveni prostor. “I naravno da je njega kao čoveka koji je to pošteno gledao bolelo i kad je bilo bombardovanje nekog hrvatskog grada, i bosanskog, i Beograda, sigurno da nije bio čovek koji bi ratne događaje odobravao, bilo ko ih pokrenuo i bilo šta se dogodilo”, ističe Kerbler.

Zašto Tuđman ćuti?

Ipak, najzanimljiviji je bio odnos vrha hrvatske države prema akciji “Odlučna snaga”. Tadašnji šef diplomatije Mate Granić rekao je da hrvatska vlada podržava bombardovanje.

Međutim, mediji iz regiona preneli su da je nešto kasnije predsednik Hrvatske Franjo Tuđman pozvao srpskog ambasadora u Zagrebu i preneo mu izvinjenje zbog ishitrene Granićeve izjave.

Bilo je to vreme kada je Franjo Tuđman već bio ozbiljno bolestan, tražio se naslednik u HDZ-u, a proaktivni američki ambasador Montgomeri govorio je o potrebi da se hrvatska demokratizuje.

“Prva reakcija hrvatskog vrha, i to Tuđmana, bila je, ja bih rekao, možda jedina koja je stala ajde nekako na stranu Slobodana Miloševića, i to nakon nekoliko sati. Tuđman, koji je bio bolestan, bojao se da se operacija rušenja jednog režima spolja može primeniti i na Hrvatsku”, kaže istoričar Tvrtko Jakovina.

Dve nedelje od početka bombardovanja, Slaven Letica u Globusu piše zašto Tuđman ćuti? “Ako Tuđman zaista želi učiniti novi radikalan i civilizacijski iskorak sa Balkana na Zapad, on ima šansu da ovih dana zaista kaže šta misli o Miloševiću, Zapadu, NATO-u, Hrvatskoj i demokratiji na prelazu stoleća i milenijuma”, piše Letica.

“On je tu uvek imao jedan taktički potez, on je sa Miloševićem uvek hteo doći do toga da se ne dira ono što njega ne interesuje, njega Kosovo nije interesovalo, Kosovo će Tuđmana manje interesovati nego neke hrvatske vođe posle njega”, smatra Jurica Kerbler.

Mesić i OVK

Hrvatski mediji tih dana su dosta pisali o albanskim izbeglicama koje su sa Kosova pobegle u Crnu Goru, Makedoniju, Albaniju. Upravo tamo Stjepan Mesić, koji će naslediti Tuđmana na mestu predsednika Hrvatske, sreo se sa pripadnicima OVK, Albancima, bivšim oficirima Hrvatske vojske.

Mesić kaže da Milošević želi etnički očistiti Kosovo, metodom poznatom i primenjenom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. “Za Kosovare postoji samo jedan cilj – slobodno Kosovo”, rekao je Mesić i zapovedniku OVK kao poklon dao svoju maskirnu ratnu uniformu.

“Mesića je jako teško uzimati u kontinuitetu, teško je uzeti Mesića iz ’90. i Mesića danas, on je u različitim zgodama različito reagovao. Međutim, kada bi Mesića danas pitali, verujem da ne bi puno različito reagovao, dakle Mesić ne bi više odobravao napad na Beograd u tom smislu, ali Mesić je smatrao da je Milošević kriv za tu politiku na Kosovu i on je bio apsolutno na strani tadašnjeg rukovodstva sa Kosova”, kaže Jurica Kerbler.

Fred Matić, bivši ministar, poslanik SDP-a, kaže da je istina da je “Mesić obljubeni političar na Kosovu”. “Zbog toga što im je davao potporu, ja naravno nemam dokaza za to, ali to se njemu vratilo prilikom predsedničkih kampanja, jer za kampanju trebaju sredstva, a tako se barem pričalo u Hrvatskoj, uvek je to po sistemu – ja tebi, ti meni”, kaže Matić.

“Dole američke bombe”

Hrvatski mediji tih dana pišu Kosovu u ruševinama i vrlo verovatnoj kopnenoj intervenciji. Po mnogo čemu, hrvatski list Feral tribjun bio je različit od ostalih hrvatskih novina. Da li je to ostao i nakon naslovne strane “Dole američke bombe”?

“Dole američke bombe – to je za mene bilo u tom trenutku, koliko god je to navodno trebalo biti satira, za mene to bilo uvredljivo. Ali sedam-osam dana kasnije, istini za volju, tekst objavljuje Viktor Ivančić, objavljuje jedan tekst u kojem piše sve najgore o tom tipu politike prema Jugoslaviji”, kaže Petar Lađević.

Zbog naslovnice u sukob sa uredništvom Ferala doći će Frano Cetinić. Tih dana u Novom listu Slobodan Šnajder piše kolumnu “Kome zvona zvone”.

“Ništa nije najavljivalo da bi, dan prije no što se skloni kraju, mogao izaći kao osobito važan. Onda je u večernjim satima osvanulo slovima koja su vikala – ‘Rat!’ U subotu već pisalo je u istim tim novinama ‘A što sada?’… U međuvremenu, sjetimo se kako je Hemingvej, sa slavnim svojim pitanjem, osluhnuo zvona koja možda zvone na apokalipsu. Na evropski Veliki petak i opet gore evropski gradovi. I to je, nažalost, jedini pravi evropski kontinuitet od 1914. do danas. Kao ni onda, 1914, ni danas Evropa nema ni snage ni volje da nešto odlučno poduzme u vlastitoj stvari. A zvona zvone. Red zvona, red bombi!”

“Od javnih ličnosti eksplicitno protiv bili su Vedrana Rudan, profesor Žarko Puhovski, bio je Frano Cetinić, pojedini novinari Ferala, ali ne u svakom trenutku i naravno, možda i na prvom mestu Slobodan Šnajder”, kaže Lađević.

Tuđmanova lekcija Zapadu?

Kako je rat odmicao, interes hrvatskih medija za ono što se dešavalo u Srbiji pomalo je slabio.

Pred kraj bombardovanja, Franjo Tuđman iznenadiće i svoje savetnike intervjuom italijanskom listu Stampa. Kaže da je haška optužnica protiv Miloševića došla jer je očigledno da NATO napadi nisu ostvarili svoje ciljeve, jer nisu prisilili Miloševića da ode, već su ga samo osnažili. Upozorava da je “u srpskoj kolektivnoj svesti Kosovo kolevka nacije jer se tamo nalaze najvažniji srpski pravoslavni spomenici, da postoje svi preduslovi da Srbi slave ovaj rat u narednih 600 godina, i da zapadni svet na to mora da računa”. Na kraju, Tuđman predlaže podelu Kosova na srpski i albanski deo.

Neki će reći – ono što je u kolektivnoj svesti Hrvata ’91, to je za Srbiju ’99. Jurica Kerbler kaže da su Hrvati bili svesni da je “onog trenutka kad je počelo bombardovanje, i kad je završeno, svi u Hrvatskoj su bili sigurni da je to kraj Miloševića i da je sam sebi potpisao kapitulaciju.

Petar Lađević kaže da je kršenje međunarodnog prava koje je izvedeno bombardovanjem SRJ omogućilo sve ono što se kasnije dešavalo od strane najveće imperije iz Alijanse. “Mi smo bili početak koji je omogućio intervencije i proces desuverenizacije suverenih država”, smatra Lađević.

Dvadeseta godišnjica bombardovanja, hrvatskoj politici i medijima više nije vest. Ovih dana, kao zanimljivost, srpski mediji prenose glas iz Zagreba Vladimira Kapularina, član danas marginalne Socijalističke radničke partije, koju je osnovao Stipe Šuvar.

Kapularin je rekao da je “napadnuta suverena država koja ničim nije ugrožavala NATO, a nastavak je usledio devet godina kasnije otimanjem njenog dela teritorije da bi na Kosovu bila instalirana jedna od najvećih NATO baza u tom delu Evrope. Bombardovanje je prestalo posle 78 dana, ali agresija još traje drugim sredstvima”.

Pre dve decenije hrvatska javnost i političari sa strašću su komentarisali bombardovanje. Da nije bilo nepoznatog Vladimira Kapularina, dvadeset godina kasnije iz Hrvatske skoro da ne bi bilo reakcije, na događaj koji je umnogome promenio Srbiju.

 

Izvor: RTS, autor: Stevan Kostić