Da znate, pola sam Hrvat, a pola Crnogorac – poručio je navijačima trener fudbalske ekipe Osijeka Nenad Bjelica na stadionu Gradski vrt u Osijeku nakon utakmice s Hajdukom. Incident su prepričali vodeći mediji, objašnjavajući da je Bjelica ovako u besu reagovao na Torcidine uvrede koje su se začule sa tribina. “Bio je uzbuđen, potresen…”, “izbacilo ga iz takta”, “neugodna situacija”, “odjekivalo je: Bjelica, Srbine, čakija ti ne gine, ponovili su to navijači u više navrata”, objavili su mediji. Iako po zakonu nije krivično delo reći nekome da pripada nekoj naciji, niti je to samo po sebi uvreda, mediji su bez navodnika ili ograđivanja ovaj epitet nazvali uvredom, a i samom Bjelici je izgleda manje zasmetala pretnja čakijom nego skandiranje da je Srbin, pa je imao potrebu opravdati se i jasno i javno obznaniti svoju nacionalnu (ne)pripadnost. Baš nekako u vreme dok traje popis stanovništva u Hrvatskoj, ne tako usamljen slučaj u fudbalskoj kulturi navijača slikovito je ilustrovao i jednu od prećutnih društvenih podela na naše i tuđe. Gde je tuđe po pravilu neprijateljsko, protiv kojeg se treba boriti, koje treba poraziti, koje je toliko strano i nepoželjno da se koristi kao najgora uvreda protivniku.

Ne bi ovo bilo tako zabrinjavajuće da se radi samo o navijačkom žargonu, o divljanju navijača svojstvenom grupnim sportovima, o psihologiji mase koja se odlikuje anonimnošću i povodljivošću. Skandiranje navijača je potvrdilo, a onda je trener Osijeka i pečatirao podelu na nas i njih. U društvu netolerancije prema nečemu što je drugačije, biti Srbin je problematično jer se smatra da prirodno ne pripada “našoj” zajednici. Potvrdili su i navijači, i Bjelica, a na kraju i mediji da se radi o uvredi, i to uvredi koja ide barabar sa pretnjom smrću.

Prema podacima koje je prikupilo Srpsko narodno vijeće, u 2020. godini zabeleženo je manje slučajeva govora mržnje i nasilja prema Srbima u odnosu na 2019. U Biltenu SNV-a objavljeno je da je smanjen broj vređanja i pretnji upućenih Srbima i srpskim institucijama (sa 115 na 50) te javnih akcija koje imaju obeležja netrpeljivosti prema Srbima (sa 51 na 14) kao i govora mržnje i etničke netrpeljivosti na sportskim terenima (sa 16 na 8). Najizvesniji razlog ovome jeste taj što je bilo i manje prilika da se govor mržnje i netrpeljivost iskažu. Usled pandemije su otkazane brojne manifestacije, sportska takmičenja, protesti i ostala okupljanja na kojima se takve stvari najčešće događaju. Nažalost, nema potvrde da je broj ovakvih incidenata smanjen zbog nekog sistematskog napora i akcije da se iskorene i da se suzbije govor mržnje. Govor mržnje se prosto nije čuo jer nije bilo prilike da se čuje. Uzvici koje smo mogli da čujemo sa navijačkih tribina nisu se čuli tokom same utakmice, već nakon nje. Ako se zapitamo šta bi bilo da se parola uzvikivala pred punim stadionom, odgovorićemo i na pitanje zašto mediji nisu osudili ovaj ispad navijača. Ne bi se dogodilo ništa, niko ne bi bio kažnjen, utakmica ne bi bila prekinuta. Zato je, koliko god nespretno zamišljena, kampanja Srpskog narodnog vijeća e-Srbin upravo i vođena. Ne zato što se Srbi u Hrvatskoj stide toga što su Srbi pa im je teško to da priznaju naglas. Već zato što oni koji nisu Srbi ovo smatraju ako ne uvredom, a ono makar nečim stranim, tuđim, drugačijim. A drugačije se i dalje ne prihvata.

Zato je skandiranje na tribinama stadiona samo ogledalo jednog društva. Naravno da se navijači identifikuju sa svojom ekipom i da to što navijaju za jednu stranu podrazumeva da onoj suparničkoj žele poraz. Biti na jednoj strani je, uostalom, osnovna ideja igre. Za jedne i protiv drugih. Ali čak i da je poznata krilatica samo fraza, čak i da fudbal i nije ništa više od igre, ovaj kao i mnoštvo drugih sličnih incidenata nisu bezazleni. U društvu u Hrvatskoj sopstveni identitet se i dalje često utvrđuje granicom prema drugom i drugačijem. Često je dovoljno odrediti se negativno spram nečega, pa se tako identifikovati. Kako onda i očekivati da se Srbi slobodno i glasno izjasne na popisu stanovništva, kad bi to maltene bilo ravno buntovništvu.

Psiholozi su odavno definisali okolnosti pod kojima grupa ljudi postaje masa, opisali su i principe po kojima onda masa funkcioniše. Anonimnost i odsustvo odgovornosti jedna je od osnovnih njenih odlika. A da jedno društvo ne bi poprimilo psihologiju mase ili, još gore, rulje, treba preuzeti neku odgovornost. Za početak možda samo primetiti da spomenuti incident nije bezazlen. I ne odmahivati rukom i ponašati se oguglalo.