Bojana Nikolić Petričković: Ako su oduzete kuće, nije oduzeta pesma

Piše: Vladislav Stojičić

U zlim vremenima rata kad ljudi izgube sve materijalno, ne izgube ono što nose u sebi, a to je sećanje i znanje. Ako su oduzete kuće, nije oduzeta pesma. Čovek peva pesme svog zavičaja na koju god stranu planete ga život poveo
Bojana Nikolić

This post is also available in: English (Engleski)

Etnomuzikološkinja Bojana Nikolić Petričković na svom profesionalnom putu objedinjuje etnomuzikološko naučno i praktično znanje. Posvećena je čuvanju, negovanju i promovisanju autentične srpske i balkanske muzike. Glavni pravac njenog istaživanja su vokalni stilovi i tehnike pevanja Balkana. Aktivno radi na digitalizaciji etnomuzikološke građe, a održala je veliki broj stručnih etnomuzikoloških predavanja i radionica, na kojima je predstavljala srpsko tradicionalno pevanje. Za P-portal govori o tome koliko i zašto je važno očivati tradicionalno pevanje i nesebično ga deliti i prenositi, govori o stilu i tehnikama pevanja, posebno o muzici Srba iz Hrvatske, koju je proučavala i u okviru svog diplomskog rada.

Bojana Nikolić Petričković sarađivala je sa narodnim orkestrom Radio televizije Srbije, grupama Sanja Ilić i Balkanika, Hazari, Biber, Carski drum, Teodosi Spasovim, Vlatkom Stefanovskim, Poja Beom i brojnim drugim muzičarima i grupama koje interpretiraju muziku Balkana.

Prošlo je 10 godina od veoma zapaženog albuma „Oj, Goro“, sa većinom nepoznatim ili neispevanim pesmama. Kako iz današnje perspektive gledate na ovo posebno i značajno delo?

Album „Oj, goro“ meni je veoma značajan jer je sa njim započeto moje institucionalno bavljenje očuvanjem srpskog i balkanskog kulturnog nasleđa kroz Centar za muzičku produkciju, edukaciju i izdavaštvo Balkansko kulturno nasleđe (www.balkanch.com). Centar sam osnivala 2010. godine i u okviru njega je pokrenuto izdavaštvo sa ciljem da našu prebogatu tradicionalnu kulturu i etnomuzikološke tonske arhive učinimo dostupnijim. Album „Oj, goro“ je prvo izdanje na kom se nalazi 13 tradicionalnih pesama. Taj CD je jedan devojački san o želji za očuvanjem našeg nasleđa sa velikim poštovanjem prema svim pesmama koje su vekovima prenošene da bi do mene stigle i bile zabeležene. Na njemu su pesme koje sam pevala tokom srednje škole i fakulteta. One su manje poznate jer je jedna od mojih osnovnih ideja rada – prikazivanje bogatstva našeg nasleđa i obogaćivanje repertoara mladih pevača i pevačkih grupa. Ukupno 14 numera na albumu je moja vokalna improvizacija, nazvana „Moja zemlja“, u kojoj sam kroz prikaz različitih vokalnih tehnika opevala srpska stradanja kroz istoriju, ratove, izbeglištva i napuštena ognjišta. „Moja zemlja“ je žal za svim prostorima na kojima Srba više nema.

U okviru BCH-a do sad je objavljeno 11 izdanja – 10 CD-ova i knjiga etnomuzikologa prof. dr Dimitrija Golemovića „Svaka ptica svojim glasom peva“ koja sadrži oko 250 terenskih audio zapisa. Većina izdanja mogu se čuti na YouYube kanalu Balkan Culture Heritage

Sa samo 26 godina ste osnovali školu pevanja, koja danas iza sebe ima već 12 uspešnih generacija. Kako i koliko danas mladi slušaju i čuvaju tradicionalnu muziku?

Školu sam osnovala samostalno kada su mi u državnoj školi rekli da će se radno mesto otvoriti za 20 godina. Bila sam hrabra i u okviru Balkanskog kulturnog nasleđa okupila mlade kojima sam počela da prenosim svoje znanje i ljubav prema tradicionalnoj pesmi i stilovima pevanja. Sve je više mladih pevača i pevačkih grupa koje neguju tradicionalnu i duhovnu pesmu. To me jako raduje i daje nadu da će naša pesma i identitet opstati.

Kažete da svako ko vežba može mnogo da napreduje u pevanju i da je potreban samo osnovni sluh. „Čovek treba da nađe ono što je on sam“. Time razbijate misticizme vezane za tradicinalno pevanje i dajete nadu i volju mnogim stidljivim ljudima. Možete li sa nama podeliti neko iskustvo?

Za pevanje je potreban zaista samo osnovni sluh koji ima 95% ljudi, gotovo svako. Potrebna je samo pravilna postavka vokalne tehnike i veliki broj ljudi bi vežbom mogao puno da napreduje. Važno je da svako pronađe svoju jedinstvenu boju, volumen i raspon glasa. Ne postoji vokalna tehnika koja ne može da se savlada. Potreban je samo adekvatan pristup. „Groktalice“ se smatraju jednim od najtežih pesama, kod mene u školi „groktalice“ izvode i dečica od 12 godina.

Ta specifična tehnika potresanja glasa zaštićena je pri UNESCO-u na predlog Republike Hrvatske pod nazivom „Ojkanje singing“. Tu tehniku je dominantno izvodilo srpsko stanovništvo i najispravnije bi bilo da je zaštićena regionalno jer se izvodi u Hrvatskoj (Dalmacija, Kninska krajina i Lika), Bosni i Hercegovini (Centralna Bosna i Bosanska Krajina) i Srbiji (Vojvodina) od strane kolonista i izbeglica iz Hrvatske i Bosne.

Autentični izraz – samo na terenu

Verovatno često čujete pitanje kako tradicionalne pesme u autentičnom obliku sačuvati od zaborava. Da li se vaš odgovor menjao tokom godina?

Neophodno je da se što više snima na terenu, u selima. Još uvek postoje stari ljudi koji nose tradicionalno znanje u autentičnom obliku gde se ono prenosilo generacijski s kolena na koleno. Mnogi krajevi nisu etnomuzikološki i etnokoreološki istraženi ni u Srbiji, ni u Bosni i Hercegovini, ni u Hrvatskoj, ni u Crnoj Gori. Čak i ono što je zabeleženo nije dostupno, arhivi su zatvoreni, pristup zapisima ima jako uzak krug naučnika. Materijali nisu dostupni, mnogo toga je zbog ljudske nebrige i propalo. Situacija je jako alarmantna jer svakim danom umiru bake i deke koje niko nikada nije snimio. Sa njihovom smrću umire njihovo znanje i kulturni identitet jednog kraja i jednog naroda.

Želela da pokrenem niz terenskih istraživanja da bi se to znanje sačuvalo ali je potrebna i institucionala podrška države za taj veliki poduhvat. To treba da bude nacionalni projekat.

Na prethodno pitanje često se kalemi i još jedno, a to je pitanje odgovornosti jednog društva i načina na koji ono brine o etnomuzikološkoj tradiciji.

Nažalost, izuzetno su mali budžeti koji se dodeljuju u Srbiji za kulturno nasleđe i po pravilu se ta sredstva dodeljuju državnim institucijama – fakultetima i institutima, koji su već na državnom budžetu. Jako malo udruženja dobije podršku. CD Fonoarhiv prof. dr Dragoslava Devića – Srpska viokalnna tradicija 1, na kom se nalaze snimci zabeleženi u intervalu od 1961. do 1993. godine, dobio je podršku Ministarstva kulture Republike Srbije 2015. godine. To je najznačajnije izdanje BCH-a. Nakon te godine, već sedam godina apliciramo za nastavak objavljivanja jedne od najstarijih i najznačajnijih građa u našoj zemlji i ne dobijamo podršku.

Tradicionalne pesme Balkanskog područja ukazuju na određene specifičnosti, ali i zajedništvo poetsko-muzičkog sadržaja. Koje su to odlike u poetsko-muzičkom sadržaju narodnih pesama?

Na području centralnog i zapadnog Balkana imamo dva glavna, različita stila: seosku tradiciju i varošku, odnosno gradsku tradiciju. Seoska je jedna od najstarije očuvanih tradicija u čitavom svetu i još uvek je živa tradicija, može se naći u autentičnom obliku. Time bi trebalo da se ponosimo i da to bude jedan od naših najvažnijih brendova kad nam u goste dolaze stranci i kad želimo da pokažemo nešto naše autentično. Stranci, nažalost, misle da mi imamo samo trube kao tradicionalni instrument, a to je pre svega zapadno-evropski instrument koji je u Srbiji masovniju popularnost doživeo tek polovinom prošlog veka. Za razliku od trubačke prakse, mi nosimo tradiciju koja je stara stotinama godina. Praksa pevanja uz gusle je takođe veoma stara.

Seosku vokalnu tradiciju u etnomuzikologiji delimo na stariju – pesme „na glas“ i pesme „na bas“. Pod pesmama „na glas“ spadale bi pesme „u glas“, „iz vika“, „u dvoje“, „gange“, „groktalice“, „ojkače“, „potresalice“, „rozgalice“ i brojne druge sa lokalnom terminologijom. Varoška i gradska muzika je drugačijeg stila od seoske. Ona je mnogo više negovana medijski i mnogo više emitovana kroz radio i TV emisije. Seoske tradicije smo se valjda stideli pa smo je medijski slabo čuvali, a i ovu gradsku smo želeli da „ulepšamo“ pa su desetinama godina one izvođene operski, što je stilski pogrešno. Srećom, zadnjih godina i sa dolaskom mladih pevača ta praksa se na RTS-u menja. Primera radi, to su pesme Moj golube, Marijo, ćero, Marijo, Milica jedna u majke, Zapevala sojka ptica, Rado, kćeri, Rado itd. U varoške i gradske pesme spadaju i sevdalinke, to je zapravo stil pesama koji se pevao na jugu Srbije, Kosovu i Metohiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji. Na severu imamo još i zanimljivo nasleđe tamburaških orkestara.

Da li nam o jednom narodu na nekom podneblju više otkrivaju i govore reči jedne pesme ili melodija? Ili ne može jedno bez drugoga?

Stil geografski određuje melodija. Isti ili slični tekstovi po formi i sadržini mogu se naći na veoma udaljenim geografskim oblastima. Melodija, kajda ili arija je ta koja geografski pravi stilske granice.

Da li prepoznajete neke karateristike (ritma, melodije, doživljaja, stila…) koje stanovnici nekog podneblja „nose u krvi“?

Najraznovrsnije stilski je staro seosko pevanje „na glas“. Pesme izvika se pevaju u zapadnoj Srbiji i nigde više. „Ganga“ se peva u Hercegovoni, „romanijska kajda“ na Romaniji i istočnom delu Bosne, odnosno Republike Srpske, „ojkača“ se peva samo na Kozari – Potkozarju, Kordunu i Baniji itd.

Sećanje i znanje ne mogu se izgubiti

Istraživali ste pesmu izbeglih Srba iz Hrvatske. Kakva iskustva nosite iz tog perioda?

U zlim vremenima rata kad ljudi izgube sve materijalno, ne izgube ono što nose u sebi, a to je sećanje i znanje. Ako su oduzete kuće, nije oduzeta pesma. Čovek peva pesme svog zavičaja na koju god stranu planete ga život poveo. Tako sam ja krajem 90-ih i početkom 2000-ih u Beogradu tragala za ljudima koji su izbegli iz Hrvatske jer sam želela što više toga da zabeležim. Nalazila sam i one koji su došli mnogo ranije, ali su opet pevali pesme i čuvali ljubav prema zavičaju. Dan danas imam divnu saradnju sa KUD-om Krajina kao i grupom „Žene krajiških sela“, Grupom „Kordun“, KUD-om „Petrova Gora Kordun“, „Čuvarima Hristovog groba“ i mnogima drugima. To su sve divni i dobri ljudi.

Moj diplomski rad na etnomuzikologiji bavio se novokomponovanom krajiškom muzikom na primeru grupe Jandrino jato. U radu sam pratila fenomen pevanja „na bas“ koje je postalo simbol krajiškog čoveka rasutog po celom svetu i paralelno muzičku produkciju koja je pratila savremene tokove. Tekstovi su se godinama menjali, u početku su dominantno bili rodoljubivi da bi kasnije, kako su godine prolazile, bilo dosta ljubavnih i šaljivih. Tako su nastali neki od hitova poput pesama Malo Slađa, malo Zorka, Otišla je Danijela i drugih.

Bojana Nikolić

Ojkače definiše melodija, a ne tekst. Upozoravate da je od svih starih stilova pevanja najugoženija ojkača. Zašto?

Ojkača je jedno od najtežih srpskih vokalnih stilova za izvođenje. Jako su specifični paralelni sekundi sazvuci koji se melodijski podižu i spuštaju. Za nekoga ko nije potekao iz te tri oblasti i ko se amaterski bavi tradicionalnim pevanjem izuzetno je teško da razazna šta koji glas peva. Ojkače mlade grupe gotovo i da ne pevaju, zato su izuzetno ugrožene.

Nastao je terminološki problem sa „ojkačom“ gde je tekst (rimovani deseterac) uzet kao osnova za definisanje stila. To je izuzetno pogrešan pristup jer je rimovani deseterac jedan od najfrekventnijih tekstualnih oblika srpakog tradicionalnog pevanja i ima ga u svim oblastima gde su Srbi živeli i žive – u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori. Na YouTube-u nalazim brojne krajiške pesme poput „krajiške kontre“, pesme „na bas“ ili „groktalice“ koje su potpisane kao „ojkača“ što je jako pogrešno. „Ojkača“ nije svekrajiški stil pevanja. „Ojkača“ je jedan jako specifičan stil pevanja koji determiniše melodija, a ne tekst. Svako ko zaista peva pravu krajišku ojkaču će Vam isto reći. Ojkače nema u Dalmaciji, Kninskoj krajini, Lici, Bosanskoj krajini, Hercegovini, nema je u Srbiji, nema je u Crnoj Gori, nema je u Makedoniji niti bilo gde drugde u svetu izuzev ove tri oblasti.

Muška pjevačka grupa SKD Prosvjeta izvodi ojkače, foto: Jovica Drobnjak

Koliko su festivali i sabori tradicionalne muzike važni?

Na festivalima i saborima okupljaju se sjajni izvođači, posebno su takmičenja pevačima draga. Ona podstiču članove pevačkih grupa da budu aktivni i da vežbaju. To su ujedno i mesta na kojima se mogu ostvariti kontakti za dalja detaljnija snimanja i terenska istraživanja. U Srbiji postoje brojni folklorni sabori i sabori pevačkih grupa, najviše tokom leta.

Kroz Vaš rad i karijeru isijava velika ljubav, radost, posvećenost. Da li je samo to potrebno za jedan ispunjen život?

Pritanje je vrlo kompleksno. Za ispunjen život, iz mog ugla, potrebno je da čovek bude ostvaren višestruko – i profesionalno i lično. Na profesionalnom polju ja sam uvek pratila svoje vizije i snove i bila borac u ostvarivanju istih. Moj profesionalni put je izmaštan, od vizije kroz veoma posvećen rad do realizacije. On se danas razvija u dva paralelna pravca – očuvanje kulturnog nasleđa i edukacija dece i mladih. Balkan Culture Heritage me je doveo 2016. godine do saradnje sa vrtićima, iz čega je iznikao novi brend Kids Learning System (www.kidslearningsystem.com). Ove godine moji saradnici završili su sezonu u 70 vrtića u Beogradu. U vrtićima realizujemo brojne radionice – muzičko, sportić, engleski i druge. Najviše sam ponosna na radionicu „Nasleđe za najmlađe“ gde decu učimo tradicionalnim igrama, pesmama, instrumentima, običajima i brojnim drugim elementima našeg folklora. Još jedan program koji razvijam, koji mislim da je veoma značajan za bebe i decu, nazvala sam „Razvigor“. To je muzičko-logopedska radionica koja za cilj ima lakše usvajanje maternjeg jezika. Pored profesionalne posvećenosti, bez emotivne ispunjenosti život ne bi imao suštinaki smisao. Moj život blagosloven je divnim suprugom sa kojim sam dobila četiri anđela – tri sina i ćerku.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje:

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: