Teško bolesnom Petru Kecmanu, 37-godišnjaku koji preživljava sa 1.440 kuna porodične penzije, hitno je potrebna pomoć dobrih ljudi. Zbog neplaćenih računa još prošle zime ostao je bez grejanja i tople vode u gradskom stanu u vukovarskoj četvrti Borovo Naselje, a ukoliko ne podmiri dug prema HEP-u, predstojeće praznike mogao bi provesti i u mraku.

Petar je rođen 1981. godine u Kninu. Nakon što je u akciji “Oluja” 1995. napustio zavičaj, s majkom Afroditom odlazi u Šabac u Srbiji. U Vukovar dolaze 1997., gde se Petrova majka zapošljava prvo u vukovarskoj Gimnaziji, na kojoj predaje ruski jezik, potom u Tehničkoj školi “Nikola Tesla” kao profesor etike.

Nakon što je u Vukovaru završio srednju elektrotehničku školu, smer elektrotehničar energetike, Petar daljnje školovanje nastavlja u Osijeku. U gradu na Dravi stekao je zvanje inženjera elektrotehnike. Od svoje 15. godine Petar boluje od teškog oblika epilepsije.

– U zagrebačkoj klinici Rebro 2010. ugradili su mi aparat VNS stimulator. To je poput zvrka na tronošcu koji se nalazi na grudima. Od pločice iza uha kroz vratnu venu ide elektroda zabodena u mozak koja daje mozgu impulse. Na Rebru je ustanovljeno da su oštećene obe strane mozga. Pored epilepsije imam i duboku vensku trombozu. Sad mi ne otiču noge, a ranije sam morao nositi zavoje – priča Petar, pokazujući ožiljke na nogama.

Pravimo pauzu u razgovoru, jer ujutru i uveče mora uzimati terapiju, hrpicu lekova. Još kao dete, u dobi od četiri godine, ostao je bez oca i živeo s brižnom majkom, zaštitnički nastrojenoj prema sinu jedincu. Majka mu je preminula pre pet godina, nakon borbe s karcinomom koji je metastazirao. Budući da se nije mogao brinuti o bolesnoj majci, jedno vreme je bila smeštena na neurologiji, a zatim u ustanovi za palijativnu skrb u Strmcu kod Nove Gradiške, gde su o njoj brinule časne sestre. Teško je i zamisliti kako je bilo majci koja umire, a nema nikom da poveri brigu o teško bolesnom sinu.

– Trebalo je nekoliko meseci da prihvatim realnost i shvatim da majke više nema. Mamine koleginice s posla su mi mnogo pomogle tih meseci, dolazile i zvale – priseća se Petar tih za njega pretužnih dana.

Jedno vreme je primao socijalnu pomoć, pre nego što je ostvario pravo na porodičnu penziju, koja je skromna i nedovoljna za život dostojan čoveka. Samo za put u Zagreb, gde odlazi jednom u mesec i po dana na redovne kontrole, potroši 300 do 400 kuna.

– Ostalo je za hranu, a za režije što sustigne. Zbog duga za grejanje ostao sam i bez tople vode. Prošle zime iz Crvenog krsta Vukovar dobio sam peć i jedan metar drva. Ove zime nisam ni palio vatru, a u podrumu imam još 10-12 cepanica. Kad su drva stigla, pomogli su mi da ih iscepam i unesem u podrum. Komšije su se plašile da ću se zapaliti u stanu. Neki se čude kako danas više radim nego kad je majka bila živa. Ona me je štedela, samo da završim školu i postanem svoj čovek – dodaje Petar, koji živi na petom spratu stambene zgrade.

Uprkos bolesti, uspeo je sakupiti nešto radnog staža. Godinu dana radio je u Tehničkoj školi u Bjelovaru, gde je predavao učenicima drugog, trećeg i četvrtog razreda. S nekadašnjim kolegama je, kaže, i danas u kontaktu.

– Možda me je rad s maturantima i opteretio jer sam tog leta na ekskurziji u Barseloni imao napad. Putovanje je dobro prošlo, kao i odmor na plaži. Ali odjednom sam osetio nemir i trnjenje malog prsta, dela šake i strašan umor. Imao sam najjači epileptički napad (grand-mal) i izgubio svest. Morali su provaliti vrata hotelske sobe da bi me odvezli u bolnicu. Nakon petnaest dana stigao je račun za bolničko lečenje od 35 hiljada evra. To se dogodilo pre desetak godina – priseća se Petar i dodaje da ni danas ne zna ko je platio račun.

Seća se da je majka zvala na sve strane i tražila pomoć, od ministarstava do gradske uprave. Veliki napad označio je i prekretnicu u njegovom životu. Bolest je bila jača. Od tada je nezaposlen, iako misli da bi i danas mogao biti od koristi i raditi na pola radnog vremena, ali mu niko ne nudi posao zbog bolesti.

Petrov glas je promukao što je, kaže, takođe posledica bolesti. Priča otežano, ali je pogled bistar i pronicljiv, rečenice smislene. Poduža kosa i brada, a odeća uredna, iako živi sam. Kao i stan, koji je pretrpan, ali su stvari uredno složene. Iako mu povremeno pomažu dobri ljudi, dajući mu u prolazu 20-30 kuna i ponešto hrane, to nije dovoljno. Potrebna mu je finansijska pomoć da plati dugove za režije, jer bi mu uskoro mogli isključiti i struju.

Od Grada Vukovara dobiva jedan obrok dnevno, ali bi mu zbog terapije koju uzima dobrodošla i pomoć u hrani. Zbog lekova koji opterećuju i oštećuju organizam operisao je žuč. Sa žučnim kamencima odstranjena mu je i žučna kesa. Problema ima i s kičmom koja je zakrivljena, a koštana masa propada, zbog jakih lekova koje uzima ujutro i uveče, skoro dva grama dnevno. Nekad je, kaže, imao 110 kilograma, a danas svega 72. Senka od mladića kakav je bio.

Pitali smo ga koje su mu želje za Novu godinu i Božić. No želje ovog mladog, a izmučenog čoveka su skromne i svode se na to da ostane u gradskom stanu od 40-ak kvadrata u kojem živi u najmu, da izmiri dugove za režije i okreči stan. Od strane Centra za socijalnu skrb ponuđen mu je smeštaj u domu. Međutim, na tu mogućnost ne pristaje zbog svoje mladosti i želje za životom i slobodom.

– Mislim da bi promena okruženja i kruta pravila ustanove u koju bih bio smešten pogoršali moje zdravstveno stanje, koje je koliko-toliko stabilno od 2010. godine i ugradnje aparata – kaže Petar.

Obaveštavamo i ujedno molimo sve dobre ljude, koji su u mogućnosti i žele pomoći ovom mladom i izmučenom čoveku, da mu mogu pomoći u novcu i hrani na sledećoj adresi: Petar Kecman, Ulica Blage Zadre 52/38, 32000 Vukovar.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email