Beograd je ovih dana ponovo postao glavni junak regionalne štampe. Dobronamerno ga je na velika vrata uveo jedan njegov bivši žitelj, o čijim rečima se može polemisati i uveliko se polemiše, ali o dobroj nameri nikako. Dobroj nameri da sebe besramno i samodopadno promoviše kao nekog ko ne preza da uputi kritiku bilo čemu, ovde i tamo, našima i njihovima, ovima i onima. Valjda ako kritikujete sve, obezbeđujete sebi i status nekoga ko je uvek u pravu. Malo je začuđujuće samo u kolikoj meri se javnost u Srbiji osvrnula na ovaj pokušaj da se površno i pojednostavljeno svođenje jednog grada na problematične gradske projekte prikaže kao briga za njega. Sa svim manama i nedostacima o kojima se može i treba govoriti, javnost u Srbiji nije do sada mnogo marila za ono što se dešava i govori „S One Strane“. Valjda je osetila licemerstvo i kontradiktornosti u spomenutoj kritici, ko će ga znati. I valjda se osetila uvređeno, jer je spomenuta kritika udarila na ponos i samih žitelja Beograda i svih onih koji su iz takozvanog ostatka Srbije i, premda kivni na centralizaciju, ipak se ovim gradom diče. Jer ako su doista nekom bitni “obični mali ljudi” a ne države i nacije, zašto se njihov grad ceni na osnovu građevina i prostornih obeležja? Građani nisu isto što i građevine (sličnu omašku već smo čuli pre nekoliko godina od bivšeg hrvatskog premijera, mada smo na nju gledali i sa malom dozom simpatije, pored zabrinutosti za to kako će neko poznavati imenovano ako ni imeniteljima ne barata najbolje). No isti ti mali ljudi, građani, zapravo čine neki grad. Naravno da i životni standard, (ne)pravedan društveni i politički sistem i njih oblikuje, ali tu je još i mnoštvo drugih faktora…

Treba imati iskustvo boravka u drugim gradovima da bi se mogla praviti poređenja, treba negde živeti i osetiti dušu grada, sve njegove specifičnosti, istoriju i znamenitosti, od kulturnog i društvenog života, preko arhitekture, saobraćaja, stručnosti gradskih vlasti… Ali da biste za neki grad mogli reći da je vaš, da ga poznajete, nije dovoljno, a nije ni potrebno da vam u ličnoj karti piše njegov naziv. U njemu treba da imate prijatelje i uspomene. Da biste neki grad mogli u dobroj nameri i da kritikujete, morate voleti ljude u njemu.

Beograd, kao i svaki grad, može biti u očima posmatrača. Neko će dok šeta Požeškom ulicom u Beogradu primetiti da trotoari i pešački prelazi nisu prilagođeni osobama sa invaliditetom ili primetiti nepropisno parkiranje, oronule fasade išarane navijačkim grafitima, klimu kako curi prolaznicima za vrat… A neko će se dok prolazi Preradovićevom u Zagrebu setiti neke zimske snežne noći kako je šetajući tom istom ulicom nekome grejao ruke u svom kaputu. Ili obrnuto. Neko u Beograd dolazi samo radi splavova, neko radi Sajma knjiga. Ali Beograd je širok i svestran. Njemu se morate i dokazivati. To je grad došljaka u koji godišnje dođe nekoliko desetina hiljada ljudi sa raznih strana, što mu i daje određenu energiju i dinamiku. I Beograd svima otvara vrata i pruža prilike. Piscu i novinaru iz Splita, glumcu iz Širokog Brijega, preduzetniku iz Crne Gore, piscu iz Ćuprije, Krajišniku iz Knina… Bogatstvo različitosti Beograd nikad nije isticao, ali se njime uvek odlikovao.

Kako bilo, o Beogradu se ovih dana u medijima piše intenzivnije i drugačije nego ranije. Personifikuje se, secira, sagledava iz različitih perspektiva. O njemu se vekovima unazad pisalo, sviralo mu se, pevale mu se pesme, bio je ne samo mesto radnje već i glavni junak brojnih književnih i umetničkih dela. Prema njemu niko nije ravnodušan, to je nemoguće. Naravno da ima i onih kojima je do danas vrhunac uspeha da s ponosom istaknu da su „stari Beograđani“ i koji s nipodaštavanjem gledaju na sve došljake, ali i taj svojevrsni snobizam samo pokazuje njihovu privrženost, poštovanje i ljubav prema svom gradu.

Kad dolazite iz provincije i penjete se od autobuske stanice tom famoznom Balkanskom ulicom ka Terazijama pa dalje do studentskog doma, sa indeksom u džepu i koferom u ruci, naravno da sa strahom gledate na Beograd. Provincijalac čiji kosovsko-resavski dijalekat odmah izaziva pažnju i sve rečeno stavlja iza te fasade, nekada i neprobojne. Neki vas možda ne shvataju ozbiljno zbog negativnog stereotipnog prikaza ovakvog govora u popularnoj kulturi. Puni snova i nadanja, strahova, želje da „nešto postignete“, svaki korak uz tu Balkansku ilustruje napore i trud koji ta borba i osvajanje tog grada nose. Sve je teško, ali i novo i zanimljivo, izazovno. Ali u Beogradu je moguće da jednog dana taj isti provincijalac na vrhu te iste Balkanske zaigra na sceni najstarijeg studentskog pozorišta u Evropi, gde su svoje početke imale najveće gradske glumačke legende. Ta uzbrdica koju metaforički predstavlja Balkanska ulica, putanja je koji svi došljaci u Beograd prođu na putu do ostvarenja nekog svog intimnog sna. Ambicije mogu da se razlikuju, ali kad pogledate sa gradske terase iza hotela Moskva, u onom prostranstvu koje vidite, videćete i koliko ste se kao stranac u tom gradu „primili“. I videćete svoju prirodu. Ako ste skloni da volite, setićete se ljubaznog prodavca sa Zelenjaka, tražićete pogledom draga mesta na kojima ste proveli lepe trenutke, zgradu u kojoj stanuje dobar prijatelj… I taj pogled će vas oduševiti, a grad će vam biti najveći i najlepši na svetu.