Srbija je seljačka zemlja. Zemlja u kojoj su ljudi vekovima živeli od poljoprivrede, što je unekoliko uslovljeno geografskim položajem, a donekle mentalitetom. Zavisno od kraja u kom su živeli, bavili su se ratarstvom, povrtarstvom, voćarstvom itd. Ali gde god da su živeli, ma obrađivali smonicu, crnicu, peskušu, kod svih je postojala duboka veza sa zemljom i „uzemljenje“. Neraskidiva i večna veza, romantična veza u kojoj se čovek ceo predaje i daje, a zauzvrat uvek dobija više. Možda je ova veza naizgled zaboravljena i potisnuta nekim svežim, isplativijim „biznisima“, od kojih se može lepše živeti, ali samo naizgled. Veliki broj onih koji su se ostvarili u poslovnom svetu i obezbedili za pristojan život čak i svoju unučad, upravo se vraća selu i, čini se, najčešće voćarstvu ili vinogradarstvu iz iskonskog zadovoljstva. Čovek na taj način oživljava onu nit u sebi koja vezuje znoj, pregalaštvo, ljubav i zadovoljstvo, nit kojoj parče zemlje i neba uvek uzvraća.
Česta je pojava da se seljak žali, da realnu težinu svoje situacije realno i predstavlja. Da prevrće zemlju dok mu se utroba i nebesa prevrću, a svet ga gleda sa podsmehom jer je kaljav i nedostojan da bude njegov deo dok mu je zemlja pod noktima. Da mu se sa „gospodine“ obraćaju jedino zelenaši iz banke dok mu nude kredit da unapredi svoje gazdinstvo. Ali, na sreću, profitabilnost posla i cene koje ima njegov trud nisu i njegova vrednost jer je ona nesrazmerna i neprolazna i uvek se stidljivo, a u isto vreme i nepoljuljano, nameće iznad svega.
Valja u priči o seljaku naglasiti i njegovu mudrost, ali i humor. Mudrost da od neba sačuva svoj rukosad i nađe meru kojom će ga negovati, ni zapustiti, ni prezaštititi za udare vremenskih (ne)prilika.
A humor je kod seljaka posebna kategorija kojom on prkosi svetu. Zdrav je i pristupačan, nije vulgaran i prost, već jednostavan, nije vezan za telo, već je „duhovit“, prožet oštrom i žuljevitom mukom koja je deo seljaka.
Poljoprivreda je, istina, danas razbijena. Mere koje je država primenjivala godinama unazad bile su pogubne za srpskog seljaka. Seljaka sa velikim S. Izuzetak je da se mladi opredeljuju za bavljenje poljoprivredom, a pravilo da napuštaju sela, odlaze u gradove ili van granica države, trbuhom za kruhom.
Seljak je ponižen i zanemaren, sve je više uparloženih njiva na obalama Morava. Najplodnija zemlja rađa korov i čeka. Čeka sejača da baci u nju seme i bude njegova, da služe jedno drugom sve dok sejač ne bude ispraćen opet u tu zemlju i opet se nastavi vekovna veza.
„Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće više biti međe
Između tebe i izmeđ’ mene.“
