Na psihoterapiji često viđam ljude koji su izuzetni u svom poslu, koji su veoma vredni i radni, nižu uspehe u oblasti kojom se bave, ali koji nisu srećni. Nije da nemaju vremena da se posvete nečemu što ih čini srećnima. Rado bi se oni odrekli nekog zadatka ili dodatnog projekta kada bi znali šta je to što bi ih radovalo. Ali ne znaju i zato svoje slobodno vreme popunjavaju dodatnim poslovima.

Njihov život je sve ono što su nam rekli da život treba da bude. Zaposlili su se i vredno rade, dobijaju priznanja za to i imaju porodicu. Uradili su i postigli sve što se od njih očekivalo. Ali su negde usput izgubili radost i svoju strast za životom.

Ponekad ljudi kažu da su poslednji put istinski bili srećni kada su bili mali, dok još nisu postigli ništa od toga što sada imaju. Neki od tih na prvi pogled veoma uspešnih ljudi nisu se od srca, naglas smejali jako jako dugo.

Većina problema sa kojima se ljudi obraćaju psihologu nastaje zbog toga što smo zaboravili da budemo radosni. Većina naših svakodnevnih strahova, onih tako tipično ljudskih – neosnovanih, nastaju jer nam nedostaje zabavnih stvari u životu. Kada nema hrane, mi smo gladni. Kada nema vode, mi smo žedni. A kada nema radosti, tada smo nesrećni. Na primer, preteran strah od bolesti, hipohondrija, nastaje uglavnom onda kada osećamo da ne živimo svoj život onako kako bismo želeli. Tada se plašimo da će nam nešto (bolest) prekinuti život, a da ga nismo zaista ni počeli živeti. Tada osećamo krivicu, koju brzo zamenjuje strah. Nasuprot tome, ljudi se uglavnom najmanje plaše smrti kada su najsrećniji, kada osećaju da žive život punim plućima. Tada čak i kažu da im ne bi bilo žao da umru u tom trenutku.

Roditelji su nas učili, a njihovi roditelji njih, da poštujemo tugu i nesreću, a da radost obezvređujemo. Čovek pun briga se smatra mudrim, pametnim i osećajnim, dok se veseo čovek smatra naivnim ili neosetljivim. Verujemo da zabrinutost predupređuje nesreće, a da ih radost priziva. Smatramo da je bolje očekivati loše, biti spreman na najgore, pa se obradovati i rasteretiti ako se desi dobro, nego se nadati dobrom, pa se razočarati. Razočaranju je data toliko neopravdano velika moć da ćemo radije birati da živimo nesrećni celog života, nego da rizikujemo da se razočaramo. A činjenica je da ćemo se bolje adaptirati na teške iznenadne događaje ako je radost dotle bilo naše prirodno stanje, nego ako smo i dotle bili uplašeni i tužni. Ukoliko se zaista i dogodi neka nesreća, ne smemo zaboraviti da imamo svu potrebnu sposobnost da se u tom trenutku prilagodimo okolnostima. Nema potrebe biti stalno nesrećan i zabrinut kako bismo se pripremili za neku buduću nesreću. Čak ako nesreća i dođe, verovatno neće doći u obliku u kojem je očekujemo i za koji se pripremamo. Kakva god da je, prilagođavaćemo se na nju onda kada se desi.

S druge strane, postoji tendencija da se poštuje rad sam po sebi. Poštuje se kada neko mnogo radi, i onda kada nema potrebe za tim. Ovde ne govorimo o situacijama kada su ljudi primorani da mnogo rade kako bi zadržali posao ili zaradili za život. Ovde govorimo o glorifikaciji samog rada. Rad svakako ima svoje lepe strane i postoji mnogo toga što je vredno u radu, ali rad je pre svega tu da njime obezbedimo sredstva za život. A ostatak vremena je tu da u njemu uživamo. Čak i ako radimo od jutra do mraka, ako ne nipodaštavamo radost i ako ne glorifikujemo rad, umećemo da razdvojimo vreme za rad i vreme za odmor. Moći ćemo da se radujemo onoj nekolicini sati do sledećeg radnog dana.

Zabavno je ono što je zabavno nama. Ne postoji univerzalna radost. Nekoga raduje da se vidi sa drugim ljudima, nekoga da čita lepu knjigu. Međutim, naučeni smo da zabava sama po sebi nema vrednost i da se mora zaslužiti. „Prvo pojedi povrće iz tanjira, pa onda možeš da dobiješ slatkiše“. „Možeš da se igraš tek kad završiš domaće zadatke“. Slatkiši možda nemaju neku veliku nutritivnu vrednost, ali oni i nisu tu da budu hranljivi. Njihova vrednost ne leži u njihovom značaju za telo, već u njihovom značaju za dušu. Zabava i radost su potreba. Kao spavanje. Ako smo sebi dugo uskraćivali zabavne stvari, ako se već duže vreme nismo iskreno radovali, počećemo da osećamo tugu ili strahove koje nećemo znati čemu da pripišemo. Tada je važnije da odgledamo dobar film ili da ostanemo budni celu noć uz dobru knjigu, da se vidimo sa dragim ljudima ili odemo negde u prirodu, nego da se dobro naspavamo.

Zabava je lek za većinu strahova. Mnogi strahovi, a posebno onaj od smrti, dolazi iz osećanja krivice. To je uvek strah od neproživljenog života. I, kao i svaki strah, leči se radošću. Kaže se da život treba proživeti toliko potpuno da kada nam se smrt „ušunja kao lopov usred noći, za nju ne ostane ništa što bi nam mogla ukrasti“.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email