Media & reform centar iz Niša je organizacija civilnog društva koja se pored ostalog bavi i pružanjem podrške u radu i aktivnostima organizacija civilnog društva, kao i jačanjem profesionalizma medija za izveštavanje na određene teme koje doprinose razvoju civilnog društva na teritoriji južne Srbije. Prošle godine su bili veoma zapaženi sa dokumentarnim filmom „Priča o slobodi“ koji se bavi pitanjem položaja antifašističke borbe u našem društvu na primeru devastiranja Spomen parka Bubanj. Jedan od ciljeva filma i projekta bilo je i skretanje pažnje javnosti na štetnost pojava govora mržnje kod mladih i unapređenju vrednosti evropskih integracija. Ispred Media & reform centra govori reditelj Vladimir Đorđević – o važnosti i vidljivoj korisnosti ovakvih projekata, o antifašizmu, ali se dotičemo i lokalnih priča koje su, opet, tako regionalne: o mladima, perspektivi, decentralizaciji…

Svedoci smo revidiranja istorije i zanemarivaja antifašizma. Kako Vi, ličnim primerom, svakodnevno u kontaktu sa ljudima, čuvate vrednosti antifašizma?

Vladimir Đorđević

Revidiranje istorije za mnoge u postkomuističkoj Evropi predstavlja obračunavanje sa nepravdom režima koji su postojali do pada Berlinskog zida. Ti režimi, pa čak i onaj u Jugoslaviji, bez sumnje su bili nedemokratski i neretko nemilosrdni prema i najmanjem nagoveštaju opozicije. Sigurno da mnogi ljudi bez loše namere žele da veruju kako je istorijska istina negde između ideoloških podela i obračuna, te da ona pripada čoveku i njegovoj nevinoj žrtvi. Često sa ovih, uglavnom liberalnih stanovišta, možemo slušati priče o neophodnosti pomirenja istorijski konfortiranih ideologija. Ovakav pogled na društvene i istorijske procese mogao bi se smatrati naivnim, ali pre toga, nepromišljeno opasnim, jer upravo ovakvo relativizovanje istorije širom otvara vrata fašizmu i drugim reakcionarnim i retrogradnim pokretima. Danas smo svedoci kako takva koncepcija pomirenja četnika i partizana, ljotićevaca i antifašista, dovodi do jedne sveopšte relativizacije kolaboracionizma i fašizma, a sve pod maskom pacifikacije društva. Ona mora biti strašno zbunjujuća i u toj buri obmana i manipulacija, fašizam iznova dobija.

Upravo iz ovog razloga, ali ne samo zbog toga, danas je važnije nego ikada pre u poslednjih sedamdeset godina, stalno i iznova podsećati na vrednosti antifašizma. Razgovarati sa ljudima, pre svega sa mladima, beskompromisno i bez straha podsećati na krvave zube fašističkih i nacionalističkih mitologema, kako se balkanski narodi ne bi iznova našli u besmislenoj bratoubilačkoj klanici. Ovde kao posebno važnu smatram angažovanost u umetnosti.

Biti antifašista nije stvar izbora, to je neophodnost, stvar ljudske i moralne odgovornosti i humanističke savesti.

Vaš dokumentarni film „Priča o slobodi“ je naišao na dosta pozitivnih reakcija. Gledaoci se slažu da bi svaki grad u regionu trebao da ima bar po jedan ovakav film. Sa današnje vremenske distance, šta je po vama najveći značaj ovog filma?

Spomen park Bubanj

“Priča o slobodi” je po prvi put objedinio sva raspoloživa saznanja u vezi sa podizanjem spomenika na Bubnju. Po svojoj građi on je obiman i donosi priču koja je, verujem, zanimljiva ne samo stručnoj javnosti već i širem građanstvu. Koscenaristkinja dr Aleksandra Mirić je uradila istraživanje vredno divljenja, a institucije kulture, u Srbiji i Hrvatskoj, izašle su nam u susret sa oduševljenjem i omogućile realizaciju filma. Kod svih učesnika i saradnika, u svakoj fazi produkcije, postojala je jasna svest o važnosti ove teme. Na svetlo dana ponovo smo predstavili delo Ivana Sabolića i ovaj umetnik baš kao i njegovo delo dobili su svoj film. Svakako, ovakve ili slične filmove zaslužuju i drugi spomenici antifašističke borbe i Revolucije, a brojni pokušaji, u različitim formama, kao i planovi o novim filmovima, već postoje. Moglo bi se reći da je ova tema u određenoj meri i deo širih trendova, svojevrsnog oživljavanja kulturnog nasleđa socijalističke Jugoslavije. Naš film nije koncipiran kao takav, već pre kao naučno-obrazovni dokumentarac, ali svakako da i drugi žanrovi i pristupi ovoj temi doprinose senzibilisanju mladih sa idejom i vrednostima antifašizma i kao takvi su poželjni.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=sgEaqNzQ4QQ[/youtube]

 

Većina spomenika antifašističke borbe danas se nalazi u jako lošem stanju. U filmu ste i to obradili kroz savet stručnjaka iz Uneska, koji govori o njihovom značaju, vrednosti, kako suštinske i istorijske, tako i umetničke. Da li danas sve mora da bude tržišno isplativo, pa i memorijalni centar, ili je to stanje spomenika odraz stanja dominantne društvene svesti?

Verujem da tržišna isplativost ne sme biti jedina garancija opstanka kulturno-istorijskog nasleđa. Pre bilo kakve priče o turizmu ili samoodrživosti spomenika, neophodno je pokrenuti dijalog i skretati pažnju javnosti na značaj i vrednosti ovih spomenika kako bi briga o njima postala sastavni deo kulture života jedne zajednice. Naš film, kao i izložba i tribina koju smo održali u Kulturnom centru Srbije u Parizu, dali su svoj doprinos aktueliziranju ove teme. Prvi konkretni rezultati jedne šire akcije zastupanja za interese i u ime spomenika na Bubnju već su vidljivi i Zavod za zaštitu spomenika iz Niša uz podršku Ministarstva kulture pristupiće sređivanju čitavog kompleksa. Dakle, moguće je delovati.

Upravo ste se vratili iz Francuske, gde ste u Kulturnom Centru Srbije u Parizu imali izložbu “Logor Niš i spomen-park Bubanj – zaboravljene poruke slobode“. Kakve utiske nosite?

Media i reform centar Niš je uspeo da objedini rad više umetnika i da čitavu priču o logoru na Crvenom Krstu i spomeniku „Tri pesnice“ na Bubnju predstavi pariskoj publici. Akademski slikar Perica Donkov se ovom temom nije bavio prvi put. Još ranije je uspešno izlagao i priredio performans „Bekstvo – soba 12, mapiranje sobe 12 logora Crveni krst“, dok je Aleksandra Mirić već dugo godina glavna protagonistkinja zaštite, prezentovanja i valorizacije kulturno-istorjskog nasleđa Niša i južne Srbije. Dakle, imao sam čast da se nađem u proverenom i dobrom društvu. Tribina na kojoj je pored Aleksandre Mirić učestvovao i Buzid Sabeg, čovek koji je zadužen za UNESCO baštinu Arla i koji je stari partner i saborac Niša, pokrenula je živu raspravu, te je tribina na momente imala i ideološki i politički dijalog. Intimno, čitav ovaj događaj doživljavam kao veliki uspeh.

U komunikaciji ste sa mladim ljudima iz Niša i okoline, šta je ono što danas najviše nedostaje mladima? Koje probleme biste istakli kao ključne?

Mladi odlaze. Koji su razlozi? Materijalna nesigurnost, bolje prilike u Beogradu ili inostranstvu, partokratija koja je obeshrabrujuća za svakog poštenog čoveka. Za odlazak, oni imaju podršku porodica i okoline, taj nepoznati put je zapravo put u izvesniju budućnost od one koju im pruža dom. Za neke, odlazak je beg od pada u prekarijat, u obespravljenost i očaj. Bojim se da se stvara čitava jedna generacija onih koji sa sobom nose veliki bes zbog nepravde. Ne znam gde bi jedan takav naboj mogao da završi, ali se bojim da je fašizam pogodno tlo za manipulisanje ovakvim osećanjima ljudi.

Svakako, današnji svet je darežljiv prema najboljima, i oni koji postižu velike rezultate na studijama ili u svom poslu, bez većih problema nastavljaju svoje karijere u inostranstvu. Nisam primetio da je država previše učinila da ove ljude motiviše za povratak. To je veliki gubitak.

Oni koji su rešili da ostanu, a sa takvima sam u komunikaciji, svesni su odgovornosti koju im vreme donosi. Na njima će biti da od Srbije načine bolje društvo, sve ono za šta mi nismo imali dovoljno hrabrosti ili znanja. Taj put već sada počinje da bude jednako težak kao onaj koji je bio pred nama devedesetih i na početku veka.

Pre više od decenije u jeku dodela frekvencije za emitovanje TV programa na nacionalnom nivou, pokrenula se lepa inicijativa, građanski bunt protiv centralizacije (setimo se i veoma popularnog video spota Centrifuga). Epilog nažalost znamo – sve nacionalne televizije su iz Beograda. Šta se od tada promenilo, osim što malo češće reperezentacija igra u Nišu? Čini se da je priča i pokret o decentralizaciji, koji je bio posebno izražen u Nišu, utišan, ili je to možda zatišje pred buru?

Centrifuga je sažela čitav problem u par minuta, jezikom razumljivim svakom, pre svih mladima. Od tada, takvih pokušaja, osim nekih sporadičnih na društvenim mrežama, nije bilo. Pokret međutim nije utišan. Nacionalna koalicija za decentralizaciju, u okviru koje deluje i Media i reform centar gde sam zapošljen, aktivna je na nekoliko frontova. Kao važnije projekte, istakao bih one koji se zalažu za izmenu Izbornog zakona u Srbiji i ravnomerniju geografsku zastupljenost građana. To je dug put i često nedovoljno vidljiv u javnosti, ali uspeh ovih inicijativa dovešće do konkretnih promena koje će građani zaista i osetiti.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email