Nakon pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, 27. marta 1941. godine, u Beogradu u zoru je svrgnut regent knez Pavle Karađorđević i zatim zbačena vlada Cvetković – Maček. Kasnije tokom dana, narod je pozdravio puč masovnim demonstracijama u Beogradu i drugim gradovima Jugoslavije, jer je to značilo raskidanje sporazuma potpisanog dva dana ranije u Beču o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Javno su spaljivane nemačke i italijanske zastave, cepane slike Hitlera i Musolinija i uzvikivane parole „Bolje rat, nego pakt“ i „Bolje grob, nego rob“.

[pullquote]Simbolično je odabran datum 27. mart kako bi se skrenula pažnja na veliko antifašističko nasleđe koje kao narod baštinimo, a koje Udruženje “Petrovgrad” želi da potisne ne bi li osporili antifašističko nasleđe i Narodnooslobodilačku borbu, a sa njima i istorijsku ulogu narodnog heroja Žarka Zrenjanina, poručuju organizatori tribine.[/pullquote]

27. marta 2018. godine u Zrenjaninu je održana tribina „Stop revizionizmu! Da Zrenjanin ostane Zrenjanin“ u organizaciji Pokreta „Novi Optimizam” i udruženja „Skaska” i „Da Zrenjanin ostane Zrenjanin”.

Reč je o drugoj po redu tribini priređenoj povodom inicijative za promenu naziva grada Zrenjanina u Petrovgrad. Pred zrenjaninskom publikom govorili su reditelj Želimir Žilnik, advokat Vlatko Sekulović, novinar i kolumnista Ljubor Živkov, istoričar Srđan Milošević, politikolog Duško Radosavljević, književnik i muzičar Marko Šelić – Marčelo i profesor Zlatko Jelisavac. Moderatorka tribine je bila Minja Bogavac.

Šta za vas lično znači 27. mart?

Želimir Žilnik: Kao što možete primetiti taj se datum danas ne obeležava kao čin hrabrosti. Razlozi tog revizionističkog čina zaboravljanja su interesantni i ujedno duboko sramotni. Jedan od njih je što se naši današnji političari, kao što vidimo, tog pakta ne stide. A ja se stidim činjenice što se u ovoj državi taj častan datum ne obeležava na častan način.

Vlatko Sekulović: Za mene taj datum predstavlja jedan herojski akt, bunt. Kada se danas pogleda ko je učestvovao u tom buntu, koji je bio evropski kontekst, dolazimo do zaključka da je to bio jedan građanski bunt protiv nečega što su ljudi instinktivno osećali kao neku pretnju, kao neko zlo, što se nadvilo nad čovečanstvom. Kada se u potpunom jednom mraku i beznađu skupi toliki broj ljudi da olučno kaže NE, nacistima, fašistima. Naravno, plaćena je visoka cena, ali mislim da je cena na kraju bila opravdana, imajući u vidu kakve su posledice toga zla mogle da budu i kakve su se na kraju krajeva i desile. Mislim da nam to upućuje jednu poruku, da je moguće da se i u najtamnijem periodu upali neko svetlo. Zato je meni ovaj 27. mart, koliko god bio nipodaštavan, zanemarivan od strane medija iz mejnstrima, koliko god možda nekome ne bilo bitno što se menja ime jednog grada koji nosi ime jednoga heroja Zrenjanina, mislim da je ova tribina to jedno malo svetlo koje se upalilo u jednoj tami koje mislim da nismo ni sami svesni. Jer moj utisak je da ono što se dešava našem društvu u smislu revizionizma, to je nešto što je obuhvatilo dobar deo Evrope.

Marko Šelić: Kada razmišljamo o 27. martu, odmah nam je prva asocijacija „bolje rob nego grob”. Jer živimo u vremenu gde mi se čini da se fraza promenila. Mi pristajemo da budemo porobljeni i da je naš kolektivni motiv: „ćuti, dobro je dok nije došlo do tebe”. A znam da je lepo ponositi se svojim dedovima. Ponosim se i ja. Ali ponekad pomislim da će doći neki novi ljudi kojima ćemo mi biti dedovi. Čega će oni da se sećaju? Da li je ovo bilo vreme hrabrih ljudi i da li smo mi dostojni naslednici takvih predaka? Čini mi se da mi više nalikujemo samrtniku kojem posednjih dana života nije ni do čega, samo kaže: „pusti me, nema ništa od mene, to je to”. Čini mi se da je to naša trenutna dijagnoza, jer neko moze da nam radi apsolutno šta hoće. Suština svega je: Hoćemo li dozvoliti da se preigravaju nad nama? To je pitanje za vas. Sve će se ovo završtiti tako što vi pristanete ili ne pristanete.

Duško Radosavljević: Zašto sam antifašista i zašto sam večeras ovde? Mi imamo situaciju da 28 godina živimo u velikoj laži. Sve države nastale na teritoriji bivše Jugoslavije imaju dve karakteristike. Sve su banana države i u svima se lošije živi nego što se nekad živelo. Zaključak? To su i zaslužile političke elite, zato što su zajedno ubijale ideju koja je bila veća od svih njih. A to je ideja Jugoslavije, autentična evropska ideja nastala u Drugom svetskom ratu i koja je istovremeno, evropska, antifašistička vrednost. Tom borbom u Drugom svetskom ratu mi smo se upisali u istoriju sveta.

Srđan Milošević: On je pre svega simbol jednog vrednosnog opredeljenja. Ono što je važno jeste činjenica da se narod Jugoslavije zista opredelio za ono što bismo danas, pomalo patetično, nazvali svetlom stranom istorije. Često se govorilo o tome da je 27. marta nepotrebno provocirana jedna od najmoćnijih država tadašnje Evrope i da je to pokrenulo talas velikih žrtava. Žrtava je bilo i 1804. godine kada je pokrenut ustanak protiv Osmanskog carstva. Žrtava je bilo i 1914–1918, kada je tadašnja Srbija odbila ultimatum koji je mogla prihvatiti. Tu postoji jedna sloj cinizma. Istorijski revizionizam vrlo retko podrazumeva neko otvoreno falsifikovanje, laganje, lažiranje dokumenata, već je njegova suština u prenaglašavanju često nespornih činjenica i negiranju značaja nekih drugih, koje su možda u samoj biti stvari važnije.

O revizionizmu i ulozi intelektualaca u društvu

Zlatko Jelisavac: Ja sam svedok dva modela revizionizma. Prvi je negiranje svih vrednosti koje je predstavljala SFRJ i partizanskog pokreta. Drugi je onaj koji se desio posle 5. oktobra 2000. godine, u kulminaciji sa sadašnjom inicijativom da se podigne spomenik Slobodanu Miloševiću. Dakle, preživeli smo taj revizionizam u svojim životima, videli smo kako to funkcioniše i nadam se da će se jednom tome stati u kraj, tako što ćemo promišljati te stvari, videti šta se događa i svedočiti da se nije tako desilo.

Marko Šelić: Ima tu različitih revizionizama 90-tih. Postoji kulturološki kod mlađe generacije. U muzici, kostimografiji 90-tih, gde se sve to danas afirmiše kao dobro, kao nekeka vrsta pobune protiv beznađa. Dakle kič postaje veličanstven, zato što smo se njime odupirali grozoti koja nam se dešavala. To vam je kao da imate jednu raku u kojoj živite, nemate gde i onda počinjete da je kitite da vam bude lepša. Tu dolazimo do drugog pitanja: šta je uloga intelektualaca? Najjednostavije rečeno – borba za istinu. Šta je zadatak antifašista – borba protiv fašizma.

Duško Radosavljević: Prošle godine u Srbiji je rođeno 65.000 ljudi, dok je umrlo 100.000, a još se 40.000 iselilo. Da se svi zapitamo za koga pravimo državu. To je najvažnije pitanje u državi. Šta rade intelektualci? Nažalost, oni su potkupljeni, najveći deo. Intelektualac mora da priča. On ne može da ima mišljenje koje hrabro u klozetu iskaže. U zemlji nemamo postojanje minimalnog konsenzusa o ustrojstvu države, o perspekivi iste, razvoju. Imamo prevaziđen i nakaradni politički sistem. Imamo balkansku izvedbu neoliberalizma – burazerske kapitalizacije koja ide po partijskoj i svakoj drugoj liniji. A najveći zločin koji iz svega ovoga proizilazi jeste da nemamo uopšte strategiju za zadržavanje mladih.

Srđan Milošević: Prvo, ja sam generalno protiv tog koncepta intelektualca. Ja volim da govorim o naučnim radnicima, radnicima u kulturi, radnicima u medijima itd. Ali sve njih bi trebalo da karakteriše i kritičnost i angažovanost i autonomnost. Kanali postoje. Potrebna je volja, ali mislim da je potrebna i jedna vrsta hrabrosti. Šta tu mogu istoričari? To nije jedinstvena i monolitna grupa. Jedni imaju jednu vrstu interpretacije, drugi drugu, treći mute vodu. Ja ne kažem da je svaka konzervativna pa i desna interpretacija sama po sebi nelegitimna.

Vlatko Sekulović: Mislim da ta borba protiv ideologija koje su zasnovane na osećanju etničke superiornosti kao što je fašizam ili nacizam, zahteva jako širok front. To je jedna od pouka Drugog svetskog rata. Mislim da je to pouka koje je i dan danas jako važna. Jer danas sa jedne strane su ljudi koji misle da se ljudi ne razlikuju po tome da li pripadaju jednoj etničkoj grupi ili ne i oni koji misle da se razlikuju po tome što pripadaju nekoj određenoj etničkoj grupi.

Marko Šelić: Ima u psihologiji ta čuvena priča o jednoj devojci koja je silovana i ubijena ispred jedne zgrade. Ispostavilo se da je jako veliki broj suseda to posmatrao sa prozora i niko nije pozvao policiju, jer su svi kretali od logike – pa pozvaće valjda neko drugi. A što baš ja? I to se u psihologiji zove difuzija odgovornosti. Odgovorni smo, svi smo krivi ali to meni olakšava moju pojedinačnu krivicu. Ako smo svi krivi, znači da nisam ja. Savremeniji primer vam je ono – Kosovo za patike. Sećate se toga, kada su pitali cure zašto su ukrale patike, one su rekle: „Pa svi su krali”. Što će reći – ako svi kradu, onda reč lopov menja značenje. Ako smo svi lopovi to znači da nije niko. Ne! To znači da su svi! Prema tome, nema tog alibija. Zaista ne možemo da tražimo alibi u bilo čemu drugome do u nama samima. Dakle, hoćemo li ustati protiv toga ili nećemo. Ako nećemo, istorijska odgovornost je na nama.

Ljubomir Živkov: Najzad, a to mi danima ne izlazi iz glave, mislim da je prezime Zrenjanin dušu dalo da se po njemu zove grad. Da sam se ja još kao mlad, između dva rata, borio protiv bezdušnog kapitalizma, pa onda protiv bezdušnog nacizma, da sam u svojoj četrdesetoj godini ubijen, i da je po meni nazvan najveći grad u Banatu, to ne bi bilo ovako dobro. Živkov, Živkovo, imam još jedno prezime, Krstin, ni to ne bi bilo dobro, makar ime varoše izgovarali „Krstin“, kao Kuzmin; ni druga imena, ma koliko bila drevna, biblijska i međunarodna, kao što je Petar, nisu bog zna šta, ima tih petrovaca koliko ti duša ište, na moru, na Mlavi, na onom na onom, a u reči Zrenjanin ima nešto što nadilazi obim, da ne kažem što nadilazi potrebe jedne porodice. Možda mi se to čini zato što sam reč upoznao kao ime grada, a ne kao prezime neke određene familije; nisam poznavao nikoga ko se tako prezivao, ni danas nikog ne poznajem, i za mene je Zrenjanin ime grada, jedno jedino, za razliku od imena mnogih anglosaksonskih gradova koja imaš rasuta po raznim kontinteima. Ili nasuprot silnim prnjavorima i palankama po našoj domaji. Zrenjanin. Meni je puno srce kad to kažem.

Naravno da je to prezime jedne loze, to je porodično ime, ali mi izgleda kao da je ta familija imala čast da nosi i čuva to ime dok ne dođe trenutak kad će ime biti dato gradu kome je na način nama nepojaman odavno namenjeno. Kao da je porodica Zrenjanin bila i vlasnik, ali nadasve čuvar imena koje će pripasti gradu i koje će nad gradom biti kao zvezda u beskrajnom, plavom krugu Miloša Crnjanskog.

Toponim može da bude lišen značenja, možda to nije ni rđavo, pitam se bi li mi sama reč „Zrenjanin“ išta rekla, da sam prvi put nabasao na nju u nekoj knjizi ili u atlasu? Kad je ponavljam, ona ili stoji preda mnom kao zreo grozd koji ne znam odakle bih načeo, u njoj razabiram nešto što zre, zri: zrenje, zrelo žito, zrelo grožđe, podne usred buke samovezačice koju vuku četiri konja, ili vreva u vinogradu koji je dobro rodio – Zrenjanin.