Teško da za mladog pesnika ima lepšeg književnog priznanja od dobijanja Brankove nagrade. Ovo tradicionalno priznanje, koje Društvo književnika Vojvodine dodeljuje za prvu pesničku zbirku pesnicima do 29 godina starosti, pripalo je ove godine Srđanu Gagiću za prvu zbirku pesama koju je objavio – „Deca u izlogu“. Zbirka je već nagrađena na „44. Ratkovićevim večerima poezije“ u Crnoj Gori, u čijem izdanju je i objavljena prošle godine. Prema oceni žirija za dodelu Brankove nagrade, ova zbirka predstavlja najsnažniji glas prošlogodišnje produkcije, glas koji je relativno jasno artikulisan i pozicioniran u vremenu i prostoru u kome se javio.

„Njegov jezik je napregnut i precizan, na granici između refleksije i metaforike, često polemičan i skeptičan, što su karakteristike neophodne u modernom izrazu koji pretenduje na bilo kakvu delotvornost. Pored toga, Gagić pokazuje značajnu istorijsku svest o trenuku u kome se nalazimo i u kome se različitim strategijama vrši konstruisanje i kontrolisanje populacije, a koja u krajnjem predstavlja i njegovu čitalačku publiku“, navedeno je u obrazloženju žirija koji su činili Vladimir Gvozden, Dragana V. Todoreskov i Stevan Bradić.

Srđan Gagić je rođen 1988. godine u Bosanskom Novom, a živi u Beogradu. Književnošću i pisanom rečju bavi se na mnogo načina – od strastvenog čitanja, preko proučavanja, pa sve do pisanja i svojevrsnog vrednovanja, odnosno priređivanja različitih publikacija. Srđan Gagić je apsolvent Filološkog fakulteta u Beogradu na smeru Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Član je uredništva časopisa za južnoslovenske jezike i književnosti Balkan ekspress u Zagrebu, bio je kolumnista internet portala Opismeni se, a sarađuje i sa portalom Blacksheep. Poezija mu je objavljivana u brojnim zbornicima i časopisima. Priredio je panoramu najmlađe pesničke scene s prostora regiona Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona koja je objavljena 2015. godine u izdanju zagrebačkog Kluba studenata južne slavistike A-302. Nakon beogradske promocije, ova hrestomatija je predstavljena i u Privrednikovom domu u Zagrebu krajem prošle godine.

 

Tvoje ime će ostati zabeleženo zajedno sa brojnim važnim imenima koja su obeležila pesništvo nastalo na srpskom jeziku. Priznanje koje si dobio sigurno predstavlja potvrdu i podstrek, ali i obavezuje. Šta za tebe znači Brankova nagrada?

Nijedna nagrada nije sigurnost po sebi, skoro ni za šta. Niti treba da bude. Brankova nagrada jeste najveće priznanje koje može da se desi mladom autoru i nagrada sa kredibilitetom koji je postojan, ali to onda samo mnogo više obavezuje, nego što ostavlja prostor za radovanje bez osećanja odgovornosti. Nisam neko ko bi se prepustio zadovoljstvu priznanja i rekao bih da nagrada ne znači ništa ukoliko ne nastavite ozbiljno da se bavite poezijom, kao čitalac, a onda i kao neko ko poeziju piše.

Da li će možda u nekom psihološkom aspektu ova nagrada stvoriti određeni pritisak na buduće stvaranje?

Ja to ne osećam tako. Stvaram iz nužde, a ne da bih zadovoljio očekivanja. Pišem iz potrebe da se artikulišem i da onda u tom obliku komuniciram sa drugim. Nagrada svakako postavlja i pretpostavlja određen standard, ali mislim da bi bilo kakav spoljašnji zahtev samo loše uticao na poeziju.

Rođen si u Bosni, živiš u Beogradu, zbirka je objavljena i nagrađena u Crnoj Gori, a član si uredništva časopisa za južnoslovenske jezike i kulturu koji izlazi u Zagrebu. Gde je tvoja kuća? Gde si najviše svoj?

Srđan_Gagić (2)Svemu tome bih dodao da mi je majka iz Srbije, a otac sa Banije, pri čemu imam pretke i u Dalmaciji i Lici, tako da su sve to na neki način moje kuće i zavičaji, a opet, osećam često da nigde ne pripadam do kraja i to je u suštini jedna dobra, plodna pozicija s koje se lakše odupreti svim tim kolektivnim identitetskim matricama koje prete i gutaju. Iz takve pozicije, razvio sam priličan otpor ka tome da bilo čemu treba da pripadam. Trudim se da svuda budem svoj, a to podrazumeva i dovoljno slobode da ne pripadam. Ponekad mi bude neobično kad odem u BiH, recimo, na književni festival, a oni me vide kao autora iz Srbije, dok u Beogradu nikad nisam u potpunosti postao deo neke mejnstrim mlade pesničke scene, a opet, nisam ni dovoljno „egzotičan“ kao neko sa strane, jer sam suviše dostupan. (smeh)

Upućen si u recentno pesničko stvaranje mlađih autora u čitavom regionu. Kako bi ocenio ovu „južnoslovensku“ scenu? Ima li kontinuiteta i zajedničkih odrednica?

Kao čitalac, ja uživam u toj poeziji. Poslednjih meseci dosta sam čitao pesnike koji su se formirali poslednjih petnaestak godina i svi su mi oni draga i značajna lektira. Zajedničke odrednice su brojne, a one proističu pre svega iz zajedničkog istorijskog iskustva i iz jezičke srodnosti. Dok sam prošle godine priređivao tu panoramu nove poezije tzv. bchs jezičkog prostora, trebalo je sistematizovati, grupisati autore. Shvatio sam da bi bilo kakva geografska ili nacionalna klasifikacija bila apsurdna, jer su ti pesnici, ako se neutrališu minimalne jezičke razlike, zapravo mogu čitati kao deo jedne pesničke tradicije, sa različitim poetičkim varijetetima, koji opet, ne zavise od nekog unutarnacionalnog kriterijuma. I upravo te tematske i poetičke srodnosti, kao i nepostojanje jezičke barijere, omogućuju da je danas saradnja na tom jugoslovenskom kulturnom prostoru, kada je poezija u pitanju, sve veća. I bila bi još bolja kad bi se mogli nekako izbeći svi ti sitni interesi, koji sve to prate, pa često i usmeravaju.

Na koji način danas mladi pisci dopiru do publike? Koji su najveći problemi s kojima se mladi pesnici danas suočavaju?

Društvo književnika Vojvodine ove godine dodeljuje Brankovu nagradu 56. put, čime odaje počast znamenitom romantičarskom pesniku Branku Radičeviću (1824–1853), nastoji da tako podrži talente i doprinose mladih autora našeg vremena koji su izabrali poeziju kao jedan od važnih načina razumevanja našeg ljudskog opstanka.
Nosioci ove ugledne nagrade su, između ostalih, Vasko Popa, Bora Radović, Raša Livada, Dragan Jovanović Danilov, Aleksandar Tišma, Ana Ristović… autori koji su na bitan način obeležili književnost napisanu na srpskom jeziku.

Mladi autori najteže dolaze do prve knjige, jer je sve manje izdavača spremnih da se upuste u takav izazov. Prve knjige se objavljuju uglavnom putem konkursa, što je dobro u tom smislu što predstavlja nekakav filter koji omogućuje da dobri autori zaista dođu do onog što im pripada, ali takođe u većini slučajeva potom nailaze na brojne poteškoće koje se tiču slabe ili nikakve distribucije knjiga i ograničene recepcije. Mnogi književni časopisi su takođe zatvoreni utoliko što, recimo, ne žele da objavljuju prikaze prvih knjiga poezije. Ja sam imao sreću da su o „Deci u izlogu“ objavljena dva prikaza, a da pritom nisam nikog vukao za rukav. Poezija danas u najvećoj meri računa na internet-čitaoce, ali i na živu „publiku“ koja posećuje pesničke večeri, uglavnom u alternativnim prostorima, recepcija je u tom smislu demokratizovana. Internet je značajan utoliko što predstavlja i prostor inicijalnog upoznavanja sa drugim pesničkim scenama i najčešće polazišta za povezivanje i saradnju. Takođe, mnogi autori postanu već prepoznati u pesničkim krugovima i pre nego objave prvu knjigu, upravo zahvaljujući internetu i pesničkim dešavanjima, što je svakako dobro.

Jesu li studenti književnosti u stvari u nezavidnom položaju ako se i sami bave pisanjem? Studij književnosti svakako pruža određena znanja i širinu, ali ume li to i da sputava u sopstvenom književnom izražavanju? Koliko je studij uticao na tvoj pesnički stil?

Mislim da je sve to vrlo individualno. Počinjete pisati uglavnom iz nekakve unutrašnje nužde i to dosta pre nego što postanete ili ne postanete student bilo čega. Poezija uvek kreće s velikim entuzijazmom i kako odmiče vreme, verujem, i sa sve većom odgovornošću. Studij književnosti svakako doprinosi čitalačkom iskustvu i boljem razumevanju tradicije, što je preduslov za mogućnost da se s njom ulazi u dijalog i polemiku. Sputava onda kada potreba za stvaranjem nije autentična, pa poezija postaje artificijelna, neiskrena, podražavačka. U mom slučaju, studij je uticao utoliko što sam mnoge za sebe značajne autore upoznavao preko studija, kad je poezija u pitanju mislim pre svega na Oskara Daviča i Borislava Radovića.

Zbirka „Deca u izlogu“ određena je i tvojim ličnim iskustvom. Na koji način si pristupao tom iskustvenom, proživljenom?

Lično iskustvo je neizbežno, a opet, ima smisla samo onda kad to lično uspete da artikulišete tako da ono što ste rekli bude važno i drugom, komunicira s drugim, nosi u sebi potencijal nečeg opštijeg što daje dodatnu vrednost vašem iskustvu. Istina je da je to proživljeno, iskustveno bilo u osnovi ideje o nastanku ove zbirke. Iako nisam imao čvrst koncept i struktura se formirala dosta spontano, sva čvorišta ove zbirke značila su evociranje iskustva, ponovno proživljavanje i na kraju, njegovu pesničku rekonstrukciju. U svako od njih sam se vraćao posredstvom intuitivnih slika koje su za njima ostajale. Kako loše stojim sa vremenom, hronologijom i pamćenjem, uglavnom iza svega ostaju snažni intuitivni utisci koje je trebalo oblikovati u jednu pesničku svest, u smislene pesničke slike i stvoriti od tog neizdiferenciranog sadržaja nekakvu hroniku, koja bi u tom krajnjem obliku govorila ne samo o meni, nego o tim iskustvima kao takvim – da taj rat ne bude samo onaj „moj“ rat, već rat kao ljudski i istorijski fenomen; da se to iskustvo Drugog kroz ljubavni i/ili erotski susret ili kroz iskustvo putovanja ne čita kao nešto lično, već da čitalac i u tome pronalazi tragove svog iskustva i nekakve male ontologije.

Zbirku čine četiri ciklusa koji tematizuju univerzalne teme, od iskustva rata, preko ljubavi, odnosno odnosa sa Drugim, poimanja i pronalaženja (odnosno traženja) sebe, pa sve do poimanja i doživljaja sveta oko sebe. Teme se međusobno prožimaju, ali im je svima zajednička zrelost i humanost, koja zrači čak iz samokritičnosti i sarkazma.

Samokritičnost, sarkazam, pa i autoironija čine zapravo jezgro mog odnosa prema sebi, najpre. Onda sve to isto i prema svetu. I valjda je to nužno prodrlo i u poeziju. Istovremeno, to jesu i nekakvi mehanizmi odbrane, jer nije bilo nimalo jednostavno ući u ceo proces: sesti, sa dvadeset i šest godina, i naterati sebe da premotaš celo mučno i tužno iskustvo od pre dvadeset godina, pokušati rekonstruisati tu svest i onda iz te svesti graditi jedan naročit pesnički svet, a opet, truditi se da on bude oslobođen ličnog, intimnog patosa. Pisanje o tome verovatno je i čekalo trenutak dovoljne zrelosti. A humanost je već procesualna, nju ne treba nikad prihvatiti kao stanje ili odliku – na njoj se uvek mora insistirati, ona se uvek mora preispitivati. Zbirka je u velikoj meri generacijska i ona se upravo s te pozicije željene, tražene humanosti, sa strane jednog Mi, obraća svim onim narativima moći, konstruktima i kolektivitetima s kojima oseća potrebu i nuždu da polemiše i retroaktivno, a i s nekom svešću o onom što dolazi. U svemu tome treba izbeći nekakav patronizujući stav, nekakvu neprikosnovenost s kakvom oni koji pišu poeziju često nastupaju.

Srđan_Gagić (1)

Odrastanje kao suočavanje s nepravdama i svojevrsnim nelogičnostima u svetu i sa našim sopstvenim nedostacima i slabostima važna je tema ove zbirke. I sam naslov upućuje na stanje svesti poput dečjeg, na neiskvarenost, nevinost. Ali i na specifičan usamljeni položaj takve svesti.

Dete u izlogu je nevinost izložena pogledima, jedna grubo oduzeta zaštićena pozicija, nasilno penetriranje u sve(s)t detinjstva u okolnostima rata. S druge strane, ako promenimo fokus, dete u izlogu je i ono koje ima poziciju posmatrača, a ne učesnika, kojem ta pasivnost daje mogućnost da bolje i jasnije vidi ono što se napolju dešava. I od toga upravo ostaju utisci i slike kojima je trebalo vreme da se rekonstruišu, da dete odraste, a onda iznova traži to isto dete u sebi.

Šta za tebe znači biti pesnik danas?

Biti pesnik kao i biti bilo šta drugo znači u svakom vremenu pre svega – imati odgovornost u odnosu na ono šta radiš, u odnosu na to ko su recipijenti onog što stvaraš i u odnosu na sebe samog, jer ulaziš u jedan složen čin, samopropitivanja s jedne strane i s druge, u komunikaciju sa Drugim. A opet sa svešću da pišeš poeziju i da se može desiti da je taj Drugi bukvalno jedan jedini čitalac. Položaj pesnika kao čoveka i građanina određenog konkretnim istorijskim vremenom i društvom donosi i tu vrstu odgovornosti po nekakvoj nuždi, autor valjda neizbežno u svoje stvaranje unosi svoje iskustvo savremenosti, a time i svoj tekst na nekom od nivoa nužno čini i političkim. Umetnost je i estetski i etički čin i te se odgovornosti ne može osloboditi, tako da je pozicija pesnika pozicija velike odgovornosti, a skromnog, ograničenog dometa. Pri svemu tome, dok promišlja društvo, sebe, svet, pesnik aktivno promišlja i jezik, tako da nije to uvek komforna pozicija, ali je svakako lakša od pozicije u kojoj je danas jedan pošten radnik, recimo.

 Čini li ti se da je prošlo vreme kad su se pesme znale napamet, kad su se stihovi kazivali i mimo festivala, prigodnih programa, mimo scene? Znaš li ti neku pesmu napamet?

Odlika je vremena da prolazi, a stvari da se menjaju. I to je sasvim u redu. Ono što nas treba zanimati jeste u kom se pravcu nešto menja i koji su eventualni nedostaci toga. Poezija je zasigurno nekad bila više prisutna među ljudima, prodirala i do popularne kulture. Meni je prve pesme recitovala majka, koja je pripadala generaciji u kojoj je bilo cool znati recitovati Prevera ili Simonova. Zapravo, jedine pesme koje ja znam napamet su one koje sam tada slušao, a koje sam pamtio i upijao još dok nisam ni mogao da ih razumem. Sve ih i danas znam, to su pesme Rakića, Ćopića, Brane Petrovića. Odavno se ne trudim da nešto učim napamet, osim ako mi se neki stihovi baš dopadnu. Nedavno sam pročitao stihove iz divne zbirke Ane Brnardić „Uzbrdo“, koji su mi se veoma dopali pa sam ih zapamtio: „Sad je vrijeme da se upali lampa, da glava uzađe na jedno od dobrih stabala, da misli okruglo.“’ Bilo bi lepo kada bi poezija nalazila više dodirnih tačaka sa čitaocem, pa mu tako postala bliža. Deluje mi ponekad da oni autori koji najviše govore o društvenom značaju poezije, najmanje spretno komuniciraju s čitaocem.

Možeš li nam preporučiti neke novije pesničke zbirke za čitanje?

Čitaocima u Hrvatskoj, a i ostalim svakako, preporučujem tri sjajne pesničke knjige hrvatskih pesnika, objavljene poslednjih godinu, dve dana: „Uzbro“ Ane Brnardić, „Projekt Poljska“ Ivana Šamije i „Na kraju taj vrt“ Gorana Čolakhodžića.

Da li pripremaš novu zbirku pesama i da li misliš da će ti ova nagrada prokrčiti put do izdavača i do publike?

Nisam siguran kako će i da li će nagrada uticati na izdavače ili čitaoce. Znam da je slučaj s mnogim autorima Brankove nagrade bio takav da im put do druge knjige, uprkos nagradi nije bio lak. Radim na novoj zbirci, ali i na dva zanimljiva književna projekta u Hrvatskoj, tačnije dva izdanja koja će se baviti književnošću regiona i za koja se nadam da će biti uspešno realizovani tokom sledeće godine. Sarađujem sa sjajnim ljudima i tome se veoma radujem.

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email