Dr Slobodan Cvejić je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Jedan je od osnivača i direktor istraživanja SeConS-a. Ključne oblasti njegovog akademskog interesovanja i ekspertize su ekonomska sociologija i metodologija društvenih istraživanja. Najviše istraživanja i aktivnosti usmerenih na analizu politika ima u poljima društvene nejednakosti, ekonomskog i društvenog razvoja i društvenog uključivanja. Dr Cvejić učestvuje u brojnim istraživačkim i projektima kreiranja politika u zemlji i inostranstvu. Više od dvadeset godina uspešno sarađuje sa brojnim međunarodnim organizacijama (EC, DFID, WB, UNDP, UNHABITAT, UNHCR, UNICEF, DRC, itd.), državnim institucijama, domaćim i inostranim univerzitetima i organizacijama civilnog društva.

Sa profesorom Slobodanom Cvejićem razgovarali smo o nezaustavnom siromašenju i sve većoj socijalnoj nejednakosti u Srbiji, kao i o uslovima u kojima se to odigrava, zatim o mladosti i njenoj kulturi, ali i o današnjem pojmu radnika i naučnika i njihovim pozicijama i važnosti u društvu.

Novi izveštaj evropskog statističkog zavoda Eurostat pokazuje najveći jaz između bogatih i siromašnih u Srbiji. Srbija je i među evropskim zemljama sa najvišom stopom rizika od siromaštva. Ovaj crveni alarm se dosta puta palio u poslednjoj deceniji, bio jedna od glavnih vesti tih dana a onda se naprosto ugasio. Koliko su ovi podaci zapravo alarmantni?

Ovi podaci su više nego alarmantni. Oni pred očima čitalaca prođu kao konstatacija sa nekoliko brojki, a ako bismo ih sagledali iz ugla realnih životnih priča, videli bismo, s jedne strane starce u planinskim selima koji preživljavaju od jedne koze, 5-6 kokoški i malo bašte i rizikuju da umru od gladi i smrzavanja tokom zime, a sa druge strane nekog od 1.400 dolarskih milionera u Beogradu, kako je nedavno prenela Politika. Srbija je zemlja koja je pre 25 godina izašla iz socijalističke uravnilovke i veći deo tog vremena provela u ekonomskom nazadovanju ili stagnaciji, pa je teško razumeti da je ovoliko milionera do svog imetka došlo kroz preduzetnički angažman. Utoliko je teže prihvatiti da enormno bogaćenje par hiljada ljudi u Srbiji nema veze sa drastičnim pogoršanjem ekonomskog položaja većine stanovnika. A što se tiče alarmantnosti, treba imati na umu da za sve ovo vreme propadaju i javni sistemi, školstvo, zdravstvo i da se polako rasprodaju resursi koji su javno dobro, što će imati dugoročne razorne posledice po održiv i inkluzivan razvoj Srbije. To je stvarna cena siromaštva i socijalne isključenosti.

Kako objave na društvenim mrežama seciraju život i realnost u Srbiji najbolje ilustruje jedan ovonedeljni tvit „Sinoć smo obeležili 20 godina mature. Od celog odeljenja samo razredni radi!“ @TrnNovosti. Kako vi kao sociolog razumete ili definišete ovu atmosferu u Srbiji?

Ovo je jedna od boljih šala koju sam čuo u poslednje vreme, ali, na žalost, ne zvuči nimalo neverovatno. Nije neobično da se nezaposlenost i siromaštvo, ekonomska pitanja uopšte, javljaju kao teme suštinskog razdora između suprotstavljenih političkih opcija. Ljudi žive teško i loše, imaju problem da sagledaju svoju budućnost i budućnost svoje dece, a takva neizvesnost uvek izaziva strepnju i nezadovoljstvo. U takvim uslovima oni koji formalno nose odgovornost za upravljanje privredom i društvom teže da stanje prikažu što boljim, dok oni koji ih kritikuju žele da naglase sve probleme sa kojima se Srbija suočava. I u duhu sa dominantnim obrascem političke kulture ovi prvi prikazuju sliku toliko ružičastom da to vređa građane koji se svakodnevno suočavaju sa realnom slikom, dok ovi drugi svu krivicu za lošu ekonomsku situaciju pripisuju samo aktuelnoj vlasti, iako su te probleme, više ili manje, stvarale sve vlasti u prethodnih 40-ak godina.

Pre pet godina objavljeni su rezultati istraživanja Instituta za sociološka istraživanja, pod nazivom „Novi trendovi u klasno slojnoj pokretljivosti u Srbiji 2012. godine”. Ukratko, istraživanje je pokazalo da se socijalna pokretljivost u Srbiji u poslednjoj deceniji smanjila, a „društveni slojevi se sada u većoj meri nego ranije zatvaraju i reprodukuju unutar sebe: najviši unutar najvišeg, radnički unutar radničkog, srednji unutar srednjeg.“ Nakon toga ste dali intervju Politici i taj vaš razgovor je svež kao da je napisan ovog proleća 2017. godine. Da li je klasna pokretljivost još niža, odnosno „njena nepokretljivost” još uočljivija danas?

Ako Ministarstvo prosvete i nauke raspiše novi konkurs za naučne projekte i naš predlog projekta prođe na tom konkursu, nove podatke o klasnoj pokretljivosti ćemo prikupljati u 2018. godini. Do tada, to što smo pronašli u podacima iz 2012. je važeće. Treba imati na umu da je klasna pokretljivost društvena pojava koja se sporo menja, osim u revolucionarnim vremenima. Zbog toga ne očekujem veliku promenu trenda. Štaviše, na osnovu indirektnih pokazatelja mogu da očekujem da se zatvorenost još malo pojačala. Poslednjih godina smo svedoci pogoršanja ekonomskog položaja srednje klase, a to znači da će mnogi fakultetski obrazovani roditelji iz manjih gradova imati problem da finansiraju školovanje svoje dece u univerzitetskim centrima, što je problem sa kojim se roditelji sa sela i iz radničkih porodica suočavaju već par decenija.

Da li je Srbija zemlja prekarnih radnika?

Kratko rečeno, da. Ali, odmah želim da istaknem da ne mislim da je to problem koji je „uvezen“ sa dolaskom većeg broja stranih kompanija u Srbiju, kao što se može zaključiti iz nekih primera kojima su se češće bavili mediji. Razmislite samo o situaciji u kojoj se nalaze desetine hiljada radnika koji rade u državnim preduzećima koja su u stečaju, ili o „gubitašima“ koji iz meseca u mesec zavise od toga da li će iz državnog budžeta pristići neka crkavica. Ili, recimo, o svima koji rade kod domaćih preduzetnika na osnovu neformalnog dogovora ili sa nestabilnim ugovorima. Ili o taksistima i drugim samozaposlenima koji ne uplaćuju zdravstveno osiguranje da bi uštedeli za osnovne potrebe svoje porodice. Ili o sitnim poljoprivrednicima koji jedva održavaju proizvodnju i bukvalno preživljavaju…

Ako se uzme u obzir njihova zavisnost od informacija, mogućnost samoobrazovanja i okolnosti i realnost neoliberalne dogme, šta je suštinska razlika strukture mladih danas u odnosu na neke prošle generacije?

Ovo je komplikovano pitanje. Ako probam da „uprostim a ne upropastim“, rako bih da je suštinska razlika u kulturi, a ne u strukturi, tj. u načinu konstituisanja identiteta, a iz tog okvira i društvene akcije. Drugim rečima, današnja mlada generacija drugačije doživljava sebe, drugačije razmišlja, pa se drugačije i ponaša. Nove tehnologije, kao što ste rekli, omogućuju brže stvaranje i brži protok informacija, što ima i dobre i loše strane. Odabrana pitanja mogu da se sagledaju sa više strana, ali je teže zaustaviti se, promisliti, doneti odluku. Zbog toga su, na prvi pogled, uspešniji kratkoročniji planovi i brže prilagođavanje trenutim okolnostima. Ali, tako formirani statusi su nestabilni, a akcije nekonzistentne i samo oni koji uspeju da zadrže kontrolu nad resursom kojim raspolažu, a koji je nekom potreban (svoji znanjem i umećem, svojom firmom ili finansijskim kapitalom, dragocenom informacijom) mogu da se nadaju održavanju ili popravljanju svojeg položaja.

U predgovoru vaše knjige „Socijalna ekonomija: pojam i praksa u Srbiji“ između ostalog kažete: „društveni naučnik treba da radi na ‘popravljanju’ društva, tog besmrtnog organizma sklonog autoimunim obolenjima“. Iz Vašeg dosadašnjeg iskustva, kakav je taj rad? Može li pored teškoća da i dalje oplemenuje i bude entuzijastički?

Bavljenje društvenom naukom je uzbudljiv i oplemenjujući posao. Verujem da je tako još od nastanka društvene nauke, ali su istorijski periodi njenog pojačanog društvenog angažmana posebno plodni. Mislim da danas živimo upravo u jednom takvom istorijskom periodu i da se danas mogu ostvariti novi saznajni prodori koji će trajno obeležiti globalnu svest o društvenoj suštini čoveka. Meni je posebno privlačno to što danas imamo mogućnost pristupa mnogo većem broju iskustvenih podataka koji obogaćuju naučnu evidenciju. Ukoliko je dobro teorijski i pojmovno „opremljen“, danas sociolog istraživač može mnogo uverljivije iznositi svoje istraživačke nalaze nego što je to bio slučaj pre samo 30-ak godina.

S druge strane, položaj nauke u društvu, uključujući sociologiju, je promenjen. Danas je mnogo veći broj obrazovanih ljudi, mnogo više naučnika, što na više načina relativizuje značaj naučnog rada. Stoga su od izuzetnog značaja dve stvari: kako će se finansirati naučni rad i kako će se dalje unapređivati njegov kvalitet. Danas mogućnost finansiranja naučnog rada veoma zavisi od toga kako naučnici umeju da se organizuju i zaštite značaj i dostojanstvo naučnog znanja, kako od pervazivne neo-liberalne marketizacije, tako i od pokušaja političke kontrole i manipulacije, i, naravno, od rizika trivijalizacije opšteg informacijskog diskursa koju donose nove tehnologije komunikacije, raznovrsnost izvora informacija i različiti tipovi „znanja“.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email