„Naši radovi ljudima prikazuju ono što oni u sebi znaju i vide, za čim možda i potajno žude, a neće sebi da priznaju. Bilo da su to problemi iščašene podsvesti, seksualnih perverzija, medijskog linča, fetišizma i ljudsko-animalnih himera, politike ludila i mržnje, sve nas to zanima, ta Ničeovska dubina i crnilo ambisa.“ A.T.

O njemu se sve više i češće govori i piše. On je originalan, beskompromisan, duhovit, svestran, označen kao jedan od 100 slikara sutrašnjice (100 Painters of Tomorrow 2014), u izdanju prestižnog izdavača Thames & Hudson. Njegovi radovi su preko domaćih i svetskih galerija i društvenih mreža doživeli svetsku vidljivost i popularnost. Za P-portal govori Aleksandar Todorović – umetnik, slikar, ali pre svega toga veliki čovek.

[pullquote class=”full”]U svojim radovima Aleksandar Todorović ispituje društvena uređenja i kataklizmične posledice koje distopijski uređeno društvo ostavlja za sobom. Ljudi bivaju svedeni na automate, arhetipove kod kojih funkcija i pozicija u društvu predstavljaju glavnu, često i jedinu, relevantnu odrednicu identiteta. Van te funkcije, oni postaju bezvredni i društveno nevidljivi. Političari, bankari, ljudi sa vrha hijerarhije, takođe imaju svoju tipsku ulogu iz koje ne mogu da istupe tako lako – i njihov prikaz sledi arhetipe, koji potcrtavaju lakomost, slepu pohlepu i proždrljivost, okrutnost i sirovost. Sami podanici bivaju prikazani u obliku kreš-test lutki, spremnih da ispunjavaju zadatke i daju i sam život u ratovima i sumanutim projektima svojih vladara, povodeći se populizmima i nacionalno-religijskim opskurnim simbolima.

[/pullquote]

 

Deset godina je prošlo od početka nastanka tvojih veličanstvenih ikonostas izama. Od tada do danas, koliko se sa razvojem i dostupnošću tehnologije promenila manipulacija interesa? Da li je ona sada vidljivija ili prikrivenija?

Danas je manipulacija jedinkama u našem globalno povezanom društvu dosta veća, i suptilnija, nego ikad u istoriji. Iako postoji deo svesti da sve što radimo na mreži – na kojoj provodimo u proseku svakodnevno više vremena nego što je mentalno zdravo – biva nadzirano i beleženo od ko zna sve koga, ljude to uglavnom mnogo ne pogađa. Da parafraziram jedan narodski rečeno mim (meme) koji cirkuliše mrežom – ranije su se ljudi bojali da će ih neko stalno posmatrati, a danas se boje da ih niko ne posmatra. Želja za pažnjom, za slavom, principi koji se najbolje opisuju sa dve skraćenice – YOLO (you only live once) i FFBF (famous for being famous) – su svojevrsni globalni OM, mantra mladih generacija, milenijalaca i onih koji tek dolaze. Ljudi se masovno bore da ugrabe svojih Vorholovskih pet minuta pažnje na internetu, za koju su spremni da predaju korporacijama gomilu svojih najintimnijih tajni. Sve te podatke neko sakuplja, analizir, i trguje sa njima, ne bi li svakoj jedinki ponaosob prezentovao ne istinu ili ono što joj zaista treba, nego potvrdu njenih stavova bez ulaženja u ispravnost istih, ili proizvod ili uslugu koja zadovoljava neku posebnu slabost i osećanje neadekvatnosti koju ta osoba ima. Neprekidna konzumacija je temelj ove throw-away globalne kulture, pri čemu je tehnologija kao sluškinja marketinga celu priču podigla na nivo veći od bilo koje ranije zamišljene distopije. Uostalom, ima li boljeg primera o moći tehnologije u službi manipulacije masama, njihovim mišljenijma, od zadnjih izbora u SAD, gde je masa glasala protiv svojih interesa za čoveka koji je po svim parametrima ono protiv čega bi ti ljudi trebali da se bore? Ti izbori su pokazali ozbiljnu manu socijalnih mreža i interneta uopšte, kao i njegovu pravu, iznenađujuće destruktivnu, moć. To se i ranije dešavalo, ali u manjoj i manje uspešnoj meri nego danas. Edvard Bernez, otac marketinga, bio bi fasciniran razvojem događaja, a lajk bi sigurno proglasio najvećim marektinškim izumom do sad skovanim, najjeftinijom i najadiktivnijom supstancom ikad smišljenom, savršenom drogom koju plaćamo svojim svesnim i nesvesnim tajnama i informacijama.

 

Koliko tvoja vera u bolje i pravednije društvo s godinama i iskustvom jača ili slabi?

Mislim da je jako bitno da se definišu parametri toga šta to znači bolje ili pravednije. Ne postoji društveni konsenzus oko toga šta to zaista znači i često dijametralno suprotna gledišta imaju podjednak broj pozitivnih i negativnih argumenata. Sigurno da je to moguće, istorijski smo menjali uređenja i stvarali neku vrstu socijalnog napretka. Da nije tako, sada bismo raspravljali oko toga koliki je broj robova zaista optimalan za normalan život. Ne bih rekao da mi je vera oslabila, koliko da sam postao dosta oprezniji da delim ad hoc radikalna i simplifikovana rešenja. Ipak smo danas globalno povezano društvo sačinjeno od sedam, ako ne i više, milijardi jedinki. Koliko kultura, jezika, pogleda na svet, vrednosnih sistema tu ima – nemoguće je dakle dati jednostavno i uniformno rešenje. Verujem dakle u mogućnost rešenja, ali kroz nespektakularan, nefilmičan, verovatno i dosadan, uporan, promišljen, nedogmatičan i dugoročan rad. Transformacija društva nabolje je ipak višegeneracijski posao, a njoj je suprotstavljen moderni ideal instant gratifikacije.

Da li bi se umnogome razlikovao tvoj ikonostas država iz regiona, pogotovo njihov odnos sa komunizmom i kapitalizmom, nacizmom i naravno konzumerizmom ili bi on bio sličan kao srpski?

Zavisi od istorije tih država, njihovih sopstvenih mitomanija. Sa njima sam u velikoj meri i upoznat, ali mi je moralno jedino bilo odbranjivo da se bavim onim delom kolektiva kome sam bez svog izbora (rođenjem) pripao. Mislim da svaki narod mora da u sebi stvori pojedinca, ili više njih, koji će se uhvatiti u koštac sa avetima prošlosti i skeletima u kolektivnom nacionalnom ormanu. Iako bi postojale neke deskriptivne razlike, osnova bi bila ista – ti ikonostasi su analiza zla. Ono je isto, svuda i u svakome postoji. Iz tog istog izvorišta mraka izviru reke i vodotokovi zla, negde duži, a negde kraći. Oni su različitih oblika u zavisnosti kroz koji se istorijski i kulturni mulj probijaju, ali ta voda je svugde u suštini ista, gorka i crna.

[pullquote class=”full”]

 

U svojoj seriji Ikonostasa Srbizama Todorović analizira moderno društvo u Srbiji i njegovu skoriju istoriju, kroz povezanost mitova, nacionalnih simbola, ratova i sveprisutnog zla koje provejava iz svih društvenih uređenja, podeljenih na polove komunizma, nacizma, i kapitalizma, i koje je oblikovalo i dovelo društvo u Srbiji na ivicu totalitarne samocenzurišuće distopije. Pritisnuto sa svih strana, ovo društvo je dovedeno na svojevrstan socio-ekonomski „horizont event“ (horizont događanja, astrofizička odrednica), tačku posle koje nema povratka, pri čemu svaki sledeći dan može samo da bude sve gori i teži. Gledajući globalno, isti princip analize omogućava nam da sagledamo obrasce i u svetu van Srbije – tako digitane ikone ilustruju upravo te sveprisutne arhetipove i socijalne uloge koje moderno društvo spremno dodeljuje svojim podanicima – individualost se jedino meri količinom novca i stepenom konzumacije dobara i usluga u datom društvu. Na tim slikama su, pored karaktera političara i običnog čoveka, tj. „drones“ (radilice), prikazani i tipovi poput birokrate – ljudi koji rade u društvenim institucijama i glavni su medijator između naroda i upravljača, i modela – bilo da su u pitanju TV voditelji, glumci ili sportisti, svi oni koji imaju najveću „harizmu i individualnost“, kao i sposobnosti da ih iskažu i surovom, „take no prisoners“ svetu sveprisutnog i pobedničkog kapitalizma. Pored tih radova, na svojim slikama rađenim akrilom, Todorović pored obaveznih simbolika i prikaza političara, svojevrsnog lajtmotiva koji se provlači na svim njegovim radovima u raznoraznim gorko-slatkim kontroverznim situacijama, uz humor, ironiju i satiru dekonstruiše socijalne uloge takozvanih „guard dogs“ (pasa čuvara) sistema, poput vojnika, ratnog veterana, policajca i sl., uz obilno korišćenje refernci i klišea iz pop-kulture.

[/pullquote]

Kakvo stanje ili osećanje kod tebe budi dobra slika ili drugo umetničko delo?

Stanje angažovanosti i budnosti, razmišljanja i izazova. Želja da i sam stvorim nešto što može na druge da ostavi isti moćan utisak. Tu mislim pre svega na likovnu i vizelnu umetnost, film… Dobra knjiga je riznica ideja i znanja, potvrda, a često i izazov mojim usvojenim stavovima i idejama, kao i motivator za sopstveno stvaranje. Muziku volim u više oblika i formi, ali mi najviše prija ona koja je u stanju da me opusti, psihički i fizički. Iako nemam naviku da je redovno slušam, kao smirujuća podloga dok slikam itekako ima svoju funkciju – kao i tišina. Najčešće mi je tišina kompanjon, u procesu smišljanja i konceptualizacije novih radova. Tada vodim unutrašnji dijalog sa sobom.

Da li je bavljenje umetnošću, ili uopšte unutrašnja potreba čoveka da istražuje ono što ga zanima ili čini srećnim, danas u većini privilegija malobrojnih? Da li si pobornik tvrdnje da su najveća dela stvorena u nemaštini i oskudici autora? Da ta situacija podstiče kreativnost?

Nažalost, materijalne ili neke druge privilegije imaju veliki uticaj. Ponekad je to i socijalni višegeneracijski kapital – veze sa određenim bitnim ljudima ili višim društvenim slojevima. Za sebe mogu reći da sam imao jedan nivo privilegija koje mnoge moje kolege nisu imali – činjenica je da sam u Beogradu rođen, da sam imao gde da živim i stvaram (u skromnim uslovima) i da nisam imao pritisak od strane roditelja da odmah i što pre idem u svet i pravim pare kako zna i umem. To je možda minimum prednosti u poređenju sa nekim drugim kolegama ali mi je to bilo apsolutno neophodno. Bez toga, ne znam kako bih, kad je i ovako dosta teško… Takođe, podrška koju sam dobio od porodice, majke, brata, ujaka, a pogotovo od pokojnog oca, mi je bila, a i dalje je, najveći motivator da nastavljam da i dalje radim, čak i kad vremena nisu najbolja. Nisam pobornik teorije da se u nemaštini stvaraju najveća dela, u tom slučaju bi Somalija i Eritreja npr. bile svetske prestonice umetnosti. No, jedan nivo izazova, koji bi umetnik trebao prevazići (pripadnost nižem socijalnom sloju, materijalna ograničenost i donekle i neizvesnost) su poželjne, pogotovo ako se umetnik želi baviti socijalnim tematikama. Nije nužan uslov, ali po meni daje jedan dodatni nivo samom radu. Čak se i u skromnim uslovima može stvarati, svoje ikonostase sam slikao vodenim bojama i akrilicima na papiru, u sobi u kojoj sam i živeo od detinjstva. Tek je zadnji komad koji sam nedavno završio mogao biti urađen na drvetu sa pozlatom, nakon što sam godinama radio na stvaranju potrebnih materijalnih uslova da se tako nešto uopšte i desi. No i sa prethodnim radovima, u skromnijim tehnikama koji su stvarani u najčešće provizornim uslovima, napravio sam uspehe, izlaganja i publikovanja, paradoksalno – najviše u inostranstvu, gde mi je trenutno i težište karijere.

O čemu razmišljaš? Šta ti odvlači ili privlači misli i pažnju na pragu „kalendarskog“ leta 2018?

Količina rada koju treba da ulažem i ovog leta. Nove ideje koje treba da razvijem, razradim konceptualno, i izvedem praktično. Kako da rešim nove i do sada neisprobane tehničke izazove koje će ti novi radovi zahtevati. Nadao sam se, to moram reći sa donekle samosažaljivim tonom, da ću ovo leto provesti nešto manje radno, no opet su me obaveze i rokovi zatekli. Maltene bez predaha, nakon završetka višemesečnih i veoma iscrpljujućih radova na novom ikonostasu, odmah me je sačekao novi serijal slika, novo ozbiljno izlaganje. Trenutno sam okružen sa četiri daske koje radim paralelno i maltene svakodnevno jureći sredinu avgusta kao krajnji rok, a posle toga me opet čeka nova obaveza, novi kompleksan rad. Može se reći da ću do kraja godine biti veoma aktivan, da će biti više izlaganja i po Srbiji, a i inostranstvu, i da ću morati da gledam kako da se izborim za hvatanje daha, za danak duše sa voljenom osobom na nekom opuštajućem predelu i slanom morskom vazduhu. To će mi možda biti i najveći izazov – kako se odvojiti od rada, i odmoriti…