Region se zbog nacionalizama jako loše suočava sa prošlošću i opravdana je bojazan da je situacija po tom pitanju lošija nego pre 10 godina, ocenili su učesnici panela Odgovornost država nastalih raspadom Jugoslavije prema posledicama posledicama ratova devedesetih.

– Ključno je pitanje da li smo spremni da priznamo ono što je rđavo učinjeno u naše ime, problem je kolektivno sećanje ukorenjeno u nacionalističkoj ideologiji i onda imate rat sećanja, zato što su nacionalizmi u međusobnom ratu – primetio je Jovo Bakić, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Taj se “rat sećanja” ne može razumeti bez uzroka, a to je – nacionalizam, smatra Bakić i objašnjava da je bilo “normalnih i hrvatskih i srpskih nacionalista”, ali postoje uticajne struje i kod jednih i kod drugih, koje su zapravo – “istrebljivačke”.

To se, kako kaže, pokazalo 1941. kada je NDH istrebljivala Srbe, kao i što se pokazalo u akcijama nekih četnika u Drugom svetskom ratu, gde su muslimani “još grđe” prošli od Hrvata.

– Mi o tome ne pričamo. Nama je problem da o tome pričamo, zbog nacionalizma. Jer, ako je neko u naše ime počinio zločin, to kvari lepu sliku koju mi gajimo o sopstvenoj naciji, teško nam je se izborimo sa time, da priznamo. Neki od nas jedino što imaju jeste ponos što su Srbi, na svim drugim poljima su propali. Ako im se to dirne, to je atak na njihovu ličnost – primećuje Bakić.

Pojašnjava da se zapravo radi o nerazlikovanju ličnosti od nacije, jer, ističe da nema nacije na svetu u čije ime nisu činjeni zločini, kao i da nema nacije koja nije imala žrtve.

– Ali u nacionalizmu, u ideologiji nacionalizma svake nacije, žrtva je hipostazirana i žrtve smo sami mi, jer ko ima monopol na žrtvu, moralno je superioran, a osim toga, na osnovu toga traži pravo na osvetu. A osveta je slatka, to je problem – rekao je Bakić.

Kako kaže, “nacionalista i čovek ne slažu se baš uvek”, a toga nismo najčešće svesni i o tome nećemo da razmišljamo.

– Ako hoćemo da budemo ličnosti u pravom smislu te reči, onda moramo da razmišljamo, jer će nas nacionalizam odvesti u zverinjak, kao što nas je i u nekoliko navrata odneo. Za 100 godina jedni drugima smo napravili pakao i to je katastrofa – rekao je Bakić.

Istoričar Milan Gulić takođe smatra da se u regionu nije raščistilo ni sa ’40-im, a kamoli sa ’90-im.

– Nismo čak raščistili ni sa Prvim svetskim ratom. Pogledajte samo 2014. sukobljavanja oko karaktera rata 1914, o tome su se lomila koplja u celom svetu – rekao je Gulić.

Kako je rekao, sa jedne strane, Srbi uglavnom sa prostora Hrvatske rat posmatraju kao produžetak hrvatske politike iz vremena NDH, a, sa druge strane, postoji u Hrvatskoj opšti medijski konsenzus da se radilo o velikosrpskoj agresiji.

– Mislim da nijedno nije tačno, mislim da nećemo moći te narative da pomirimo, ali potrebno je da razgovaramo, da pomenemo žrtve Oluje, proterane Hrvate iz Krajine, proterane Srbe iz Hrvatske, žrtve na obe strane, da postoji bar saglasanost šta je zločin i šta je žrtva – rekao je Gulić.

Najveći problem upravo je u tome, navodi, što nema saglasja da je i ona druga strana imala žrtve, a jeste.

“Više vredi naša žrtva, nego žrtva druge strane”, stereotip je koji se, smatra Gulić, možda donekle može promeniti ovakvim razgovorima, ali nije naročiti optimista.

– Da biste možda na najbolji način shvatili šta želim reći – bez želje da bilo koga prozivam, imate primer majki Srebrenice, kao žena koje su propatile, najbliži su im pobijeni jula 1995, a one proslavljaju Oluju, pomažu i učestvuju u proslavi. Mislim da je to jedan od primera kako apsolutno najveći deo javnosti nije osetljiv na patnje druge strane, a bilo ih je – zaključio je Gulić.

Docent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu Hrvoje Klasić kaže da, dok god postoje “naše i vaše žrtve i naši i vaši zločinci i zločini”, kao i dok god su “naše žrtve veće od vaših i dok god su vaši zločini veći od naših, ništa od toga”.

Klasić smatra da svi većinom gledaju isključivo svoju žrtvu i tuđe zločince – “njihove zločince”, kao i da su se stvari u regionu pogoršale, pa smo tako poslednjih godinu dana svedoci da nismo raščistili ni sa četrdesetima, a ne sa devedesetima. – Pri tome, ne govorim o brojkama, što se pominje kao ključni problem, nego veliki je problem to što nema konsenzusa o sadržaju. Da li je toliko i toliko hiljada ljudi ubijeno u nekom ratu 1941, sedamdeset godina kasnije, u ovom trenutku, manje je bitno. Bitna nam mora biti osuda sadržaja – ističe Klasić.

Kako je rekao, takođe smo poslednjih godinu dana svedoci revizionizma, ne samo u Hrvatskoj, već da postoji pokušaj “rehabilitacije Nedića, uskoro možda čak i Ljotića, četnika, revizije Drugog svetskog rata”, sve se to dešava, a “mi očekujemo da hladne glave uđemo u devedesete”.

– Mislim da gubimo bitke nakon rata svi zajedno. Da li ćemo ponovo izgubiti rat svi zajedno, to je tek pred nama – rekao je Klasić i dodao da mu se čini da svi većinom gledaju isključivo svoju žrtvu i tuđe zločince.

Okrugli sto Odgovornost država nastalih raspadom Jugoslavije prema posledicama posledicama ratova devedesetih organizovala je Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica s prostora bivše Jugoslavije iz Beograda i Centar za suočavanje s prošlošću “Documente” iz Zagreba.