Iz Haškog tribunala, u poslednjih nekoliko nedelja, stizale su vesti koje su uznemiravle regon: prvostepena presuda Ratku Mladiću, drugostepena presuda šestorki iz Herceg Bosne i spektakularno samoubistvo S. Praljka. Njima se može pridružiti i izjava glavnog haškog tužioca, S. Bramerca, da su zločini u Oluji “istorijska činjenica, koju hrvatska strana rado negira”, objavljenu 2. decembra u ljubljanskom “Delu”.

Da, istorijska jeste, a za to što nije i haška, odgovornost snosi i sam Bramerc. A evo i zašto.

U predmetu “Oluja” Pretresno veće je jednoglasno zaključilo da su dvojica od trojice optuženih generala, A. Gotovina i M. Markač, bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, čija je zajednička svrha bila trajno uklanjanje srpskih civila iz Krajine, silom ili pretnjom silom, te ih osudilo na 24, odnosno 18 godina zatvora.

Žalbeno veće američkog sudije T. Merona, 16. novembra 2012, poništilo je celu presudu Pretresnog veća i oslobodilo optužene generale po svim tačkama optužbe. Iako nije negiralo zločine utvrđene u prvostepenoj presudi, Žalbeno veće nije našlo za shodno da opt. generale osudi ni po alternativnim vidovima odgovornosti.

Presuda je izazvala različita reagovanja: u Srbiji nezapamćenim nacionalnim jedinstvom u nezadovoljstvu, a u Hrvatskoj euforičnim zadovoljstvom cele nacije.

Sa takvom presudom nije bio zadovoljan ni Bramerc, koji je 17. januara 2013. u Hagu uveravao tadašnjeg srpskog ministra pravde, Nikolu Selakovića, da će haško tužilaštvo učiniti sve što je u njegovoj moći kako bi došlo do revizije slučaja “Oluja”.

GS UN-a, u aprilu 2013, održava tematsku debatu o radu ad hoc sudova UN-a. Malo je ko od govornika imao lepu reč za rad Haškog tribunala, dok su neki učesnici na njegov rad i rezultate gledali sa pozicije “bolje ikakav, nego nikakav”.

Veritas je 13. juna iste godine haškom tužilaštvu uputio inicijativu za podnošenje revizije u predmetu “Oluja” sa pisanim podrškama Tužilaštva za ratne zločine i Nacionalnog saveta za saradnju sa MKSJ Republike Srbije, temeljenu na novim činjenicama do kojih se došlo po pravosnažnosti presude, a koje su se ogledale u broju od 110 ekshumiranih posmrtnih ostataka sa grupnih grobišta u Šibeniku i Zadru, svi žrtve “Oluje”, od kojih je do tada bilo identifikovano 60 osoba, prosečne starosti preko 62 godine, među kojima je bilo najmanje 41 civil i 16 žena.

A samo dan kasnije, danski mediji su objavili “pismo prijateljima” u kojem haški sudija, F. Harhof, izražava veliku zabrinutost zbog “promjene tribunalovog kursa pod pritiskom vojnog establišmenta nekih uticajnih zemalja”, kojima je podlegao predsednik suda T. Meron. Javnost, piše Harhof, “verovatno nikada” neće utvrditi da li su opravdane njegove sumnje da je predsednik tribunala, američki sudija T. Meron, izvršio “masivni pritisak na ostarelog turskog sudiju” M. Gineja, da u poslednjem trenutku promeni svoje mišljenje i pridruži se tesnoj većini koja je izglasala oslobađajuću presudu Gotovini i Markaču.

I nemački dnevnik “Zidojče cajtung”, u izdanju od 30. septembra iste godine, u tekstu pod naslovom “Borba za prevlast na tribunalu UN-a”, izražava sumnju u radnu sposobnost sudije M. Gineja, a opisujući njegovu ulogu u predmetu “Oluja” navodi: “Da Ginej u petočlanom žalbenom veću nije odlučio zajedno sa američkim predsednikom suda, tada ne bi bilo ni zapanjujuće odluke 3:2 u korist oslobađajuće presude za dvojicu Hrvata”.

A mi smo očekivali da će haško tužilaštvo, poslije Bramercevog obećanja i svega što se desilo po objavljivanju sporne presude, barem podneti zahtev za reviziju i tako pokušati, koliko toliko, spasiti ugled te ustanove. Uzalud. Bramerc se prilikom poslednjeg boravka u Beogradu (5. novembra 2013) pred isticanje jednogodišnjeg roka za reviziju, svojim domaćinima u tužilaštvu za ratne zločine pravdao da činjenice navedene u Veritasovoj inicijativi nisu potpuno ni nove, a ni dovoljno snažne da bi sud prihvatio njihov eventualni predlog za reviziju postupka.

U novembru 2015, između dve sesije moga svedočenja u slučaju Mladić, u prostoriju za svedoke navratio je tužilac Tiger, koji je zastupao optužnicu i u slučaju “Oluja”, te mi u ime tužilaštva zahvalio za saradnju u tom predmetu i izvinio mi se za oslobađajuću presudu hrvatskim generalima. Zamerio sam mu što nisu uložili reviziju na takvu presudu. Obarajući pogled, samo je nekoliko puta slegnuo ramenima. To je značilo da je šefova bila poslednja.

Četiri godine od proteka roka za podnošenje revizije, što vremenski korespondira i sa zatvaranjem Haškog tribunala, proradila savest kod Bramerca. Za nas Krajišnike bi bilo mnogo korisnije da se ponašao kao tužilac a ne kao istoričar.

Izvor: Politika, štampano izdanje, 5. decembra 2017.

Autor: Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“