Sanda Rašković Ivić ubraja se među malobrojne političare u Srbiji koji dobro poznaju sve zapostavljenije probleme Srba u Hrvatskoj. Kći Jovana Raškovića, srpskog lidera u Hrvatskoj, i sama je bila neposredni svjedok burnih događaja 1991. godine, kada je morala napustiti Zagreb, gdje je živjela i radila kao psihijatrica u KBC-u Rebro. Ratnu tragediju devedesetih dodatno je produbila iznenadna smrt oca, čijim je političkim stopama nastavila dalje. Zatim su došle kolone izbjeglih sunarodnjaka augusta 1995., s čijim je nesretnim sudbinama bila dobro upoznata kao komesar za izbjeglice Republike Srbije od 2001. do 2003. godine. Od prošle godine vodi opozicionu Demokratsku stranku Srbije, koju nakon izbornog debakla pokušava vratiti na političku scenu. Naslijedivši dugogodišnjeg predsjednika i osnivača DSS-a Vojislava Koštunicu, stranku nastoji profilirati kao euroskeptičnu i anti-NATO, okrenutu Rusiji.

Dolazite li u Hrvatsku? Kako se osjećate u zemlji u kojoj ste rođeni i u kojoj ste proveli jedan dio života?

U Hrvatsku odlazim retko. Bila sam da svom najmlađem sinu Jovanu pokažem odakle je s majčine strane. Primorje blista svetskim sjajem, ali nekoliko kilometara u unutrašnjosti, tamo gde su nekad živeli Srbi a danas ih je malo ostalo, sve izgleda kao da ste došli u drugu zemlju. Spaljene kuće, loši drumovi, a put za manastir Krku neobeležen. Kao da vlast u Hrvatskoj želi da pokaže da je taj deo zemlje područje tuge i poraza i da se tu ništa ne može promeniti.

Naša kuća u Primoštenu je 1992. godine bila minirana i veliki požar koji je progutao biblioteku od 6.000 knjiga napravio je dodatnu štetu. Pre nekoliko godina uspeli smo da obnovimo kuću. Naravno, ne izgleda kao pre, jer su tragovi našeg života, predmeti i nameštaj, knjige i slike, dakle sve ono što daje identitet i lični pečat jednom prostoru koji doživljavamo kao naš, nestali. Ali pogled kroz prozor, borovi i maslina u bašti daju mi utisak moga i domaćeg. Kada izađem napolje, gubi se taj utisak kućnog i poznatog. Nažalost, osećam se često kao stranac u kraju gde sam odrasla. Ima jedna zgodna anegdota. Jedan naš komšija koji se loše ponašao prema nama jednom je rekao da će se “Raškovići vratiti kada na boru rodi grožđe”. U bašti imamo lozu penjačicu koju je zasadio još Dobrica Ćosić, koji je lozu doneo iz Drenove, čuvenog kalemarskog mesta. Gvozdena konstrukcija po kojoj se loza penjala je uništena i biljka je našla svoj put preko bora, i kada smo sin i ja stigli, iz borove krošnje su visili grozdovi. Kada nas je video, pomenuti komšija je procedi
“A, vratili ste se!” Ja sam mu kao iz topa odgovorila pokazujući na krošnju: “Pa rodilo grožđe na boru!” Danas me za Hrvatsku veže deo porodice koji je tamo, imovina i uspomene. To je, čini se, priča svakog od nas bezmalo pola miliona koji smo otišli iz Hrvatske.

ISTORIJSKI FALSIFIKAT

Ovog je ljeta obilježeno dvadeset godina od “Oluje”. O čemu mislite kada se sjetite tadašnjih dešavanja?

Kada pomislim na “Oluju”, zgrči mi se želudac. “Oluja” je najveće etničko čišćenje u evropskom miru koje je taj civilizovani svet mirno gledao. Za samo nekoliko dana zbrisano je viševekovno srpsko kulturno nasleđe i ljudski potencijal. I nikom ništa. Za počinjene zločine niko nije odgovarao i to govori o odnosu tzv. međunarodne zajednice prema nama Srbima. Moj otac Jovan Rašković u jednom je intervjuu za NIN 1992. godine rekao da se plaši da će Srbi biti zbrisani u jednoj Vartolomejskoj noći. Njegova strahovanja su se ostvarila. Delimičnu krivicu za dešavanja snosi i tadašnji politički Beograd koji nije na pravi način uključio u pregovore ljude iz Krajine čije se kože sve to ticalo, pre svega oko plana Z-4. Ono što je nedostajalo bilo je organizovanije postavljanje države prema izbeglima iz “Oluje”. U tom smislu, ni preusmeravanje ljudi na KiM protiv njihove volje nije bio dobar potez. Sećam se dobro tog perioda. Nije od strane države bilo skoro nikog da tom svetu razveje sumnje i strahove, objasni im zašto negde ne mogu, a negde treba da idu kao privremeno rešenje.

Hrvatska ima Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina kojim se diči, ali životna situacija i perspektiva povratničkih krajeva i ljudi koji tamo žive sasvim je drugačija…

Ovako na papiru, hrvatski zakon o pravima nacionalnih manjina je odličan. Druga stvar je što se on uopšte ne sprovodi i često aktivno krši. Nije lako biti Srbin u Hrvatskoj. Stalno ste izloženi nekoj krivici, a od ljudi koji su bili najveće žrtve građanskih ratova devedesetih prave se krivci. I danas vidimo da su Srbi iz Hrvatske bolje integrisani u srpsku politiku i društvo nego u hrvatsku. Svjedočimo hajki na ćirilično pismo, što je hajka na Srbe. Žalosno je što se to dešava u članici Evropske nije, a ona zatvara oči i kaže da je to unutrašnje pitanje Hrvatske. A to spada u domen ljudskih prava i tzv. Kopenhaške kriterijume koji su conditio sine qua non pregovora o ulasku u EU.

Donesen je i Zakon o prebivalištu, po kojem se od Srba tražilo da se odjave sa svoje djedovine. Koje će to posljedice imati u budućnosti?

Jedan od antisrpskih akata i poluga za nastavak etničkog čišćenja je i Zakon o prebivalištu. Cilj je da se pokaže da na lokalnom nivou nema dovoljno Srba i da im se ukinu i ovako ugrožena i mala prava. Ali to je i početak režiranja istorijskog falsifikata, jer se na taj način Srbi brišu i biće prikazano kao da nikada nisu tamo živeli. Upravo zato je jako važno da Srbija kao država započne razgovor s Hrvatskom o dvojnom državljanstvu. Mi smo u Hrvatskoj bili konstitutivni narod pre samo 25 godina, zahvaljujući Srbima Hrvatska se danas kiti antifašizmom. Dvojno državljanstvo je najmanje što možemo da dobijemo.

Vaša porodica je bila nositelj stanarskog prava u Hrvatskoj. Kako gledate na neriješeno pitanje stanarskog prava i njegovu zamjenu programom stambenog zbrinjavanja, što je socijalna kategorija?

Protiv sam projekta stambenog zbrinjavanja, jer je on u svojoj suštini otimački. Morate da ispunite mnogo uslova da biste dobili nešto kao uzdarje, a pravo na vaš stan koji ste kroz doprinose državi već isplatili je osporeno. Hrvatska se izvukla. Ona je jedina iz istočnog bloka u kome je postojao institut stanarskog prava, gde stanarska prava nisu vraćena. A što se tiče regionalnog stambenog programa, rezultate ne vidim i nisam sigurna da će ih biti.

 

ULAGIVANJE BRISELU I VAŠINGTONU

Kakva je budućnost Srba u Hrvatskoj?

Divim se hrabrosti i istrajnosti Srba u Hrvatskoj. Ali oni ne smeju da budu ostavljeni na milost i nemilost hrvatskoj državi, a da se Srbija baš nimalo ne umeša onda kada vidi da se njihova prava krše. Zato treba držati stalno proces povratka otvorenim i pomagati iz Srbije borbu za identitet Srba i njihov ekonomski opstanak. Srbija kao matica ima pravo i dužnost da to čini.

U Srbiji još uvijek egzistiraju izbjeglički kampovi, gdje su životni uslovi izuzetno teški. Jedan od najpoznatijih je onaj u Krnjači. Mnogi se boje uzeti srpsko državljanstvo kako ne bi izgubili izbjeglička prava i kakvu-takvu sigurnost. Kada će se napokon zatvoriti to poglavlje?

U izbegličkim centrima, pa i onom u Krnjači, ostali su bolesni i stari ljudi koji nisu u stanju da se uhvate ukoštac sa životom i borbom za opstanak. Bojim se da su ti kolektivni centri postali neka vrsta domova za uboge iz Krajine. Srbija, i sama siromašna, nije mogla ekonomski da pruži izbeglicama ono što jedna Nemačka pruža azilantima, jer u Srbiji je plata lekara manja nego socijalna pomoć za tražioca azila u Nemačkoj. Ipak, bolja organizovanost, zbrinjavanje naročito poljoprivrednog stanovništva, moglo je da ide bolje i smislenije. Bilo je zemlje koja se mogla dati ljudima i na taj način je bilo moguće osnažiti sela i dobiti pojačanje u poljoprivredi, koja je ključna privredna grana Srbije. Ne treba zaboraviti da je Srbija dobila i školovane ljude koje često nije dobro iskoristila. Dešavale su se apsurdne stvari, recimo profesorka francuskog je poslata u planinski kolektivni centar na Tari, a baka koja je od gradova videla samo Šibenik, jer je ceo život živela na selu, dovedena je u Beograd u kolektivni centar. Naravno da su obe bile nesrećne i nesnađene.

Kako ocjenjujete međudržavne odnose Srbije i Hrvatske? Koliko su Srbi iz Hrvatske žrtve takvog odnosa?

Odnosi Srbije i Hrvatske nisu dobri. Pre svega jer nisu iskreni. Imam utisak da se dobrosusedski odnosi s Hrvatskom i idila u regionu postižu prenebregavanjem srpskog pitanja u Hrvatskoj. Niko ne govori o Bečkom sporazumu, a on bi mogao mnoga pitanja da reguliše. Srbija se, po mom mišljenju, stalno povlači. Dobro je da je ove godine 5. avgust proglašen danom žalosti i da je obeležena godišnjica “Oluje”. Ali to treba da ima i političku pratnju, a ona se odnosi na borbu za ljudska prava Srba u Hrvatskoj i na jasan i odlučan politički stav da “Oluja” ne sme da bude praznik, jer to vređa srpski narod koji tamo živi. Zamislite da građani jedne zemlje treba da slave proterivanje i masakr, paljenje i pljačku nad samima sobom. Proterani i unesrećeni Srbi su građani Hrvatske, članice EU-a koja je proterala osam odsto svog stanovništva i to se slavi! O tome treba govoriti, jer dok god “Oluja” bude praznik, nema suštinskog pomirenja.

Često se koristi termin “politika pomirenja i dobrosusjedskih odnosa na Balkanu”. Ima li iskrenosti i dobre volje među političkim elitama ili je sve samo gluma pred nekim trećim?

Svi ti sastanci, poljupci, ručkovi i priče o budućnosti nisu ništa drugo do ulagivanje gazdama iz Brisela i Vašingtona. Od tog ulagivanja korist imaju samo političke elite, a ne i narodi.

Može se reći da ste kao Srpkinja Prečanka uspjeli u političkom životu Srbije: bili ste narodna poslanica, komesar za izbjeglice, predsjednica Koordinacijskog centra za Kosovo i Metohiju, ambasadorica u Italiji, sada ste predsjednica opozicionog DSS-a. Težak put?

Nije mi bilo lako. Veliki emotivni udarac za mene je bila smrt moga oca koji mi je bio najveći oslonac u životu. Tada sam zaista osećala ne samo neizmernu tugu već i strah kako dalje. Neku vrstu mira sam tražila u radu. Doktorirala sam. Politička situacija u Srbiji je bila takva da se nije moglo ostati po strani. I ja sam u sebi sledila, činilo mi se, put kojim bi išao moj otac, a to je put demokratskog i nacionalnog. On me doveo na lidersko mesto u DSS-u.

Koliko pojedinac može utjecati na političke i društvene tokove?

Shvatila sam da ih ne možemo menjati stojeći sa strane. Ako ima neke šanse da ih promenimo, onda to znači umešati se, zasukati rukave i raditi. Danas je u Srbiji teško, jer je taj pokušaj evropskog puta sveo našu zemlju na kolonijalni posed i potpuno je razoružao po raznim drugim pitanjima. Već sam rekla da zarad dobrosusedskih odnosa Srbija ne reaguje oštrije prema Hrvatskoj. Istovremeno je predato Kosovo i Metohija. Predaja i podvijanje repa se slave kao pobeda. Mediji su kontrolisani. Nije lako. Ali kada je to nama Srbima bilo lako!

 

DUŠA I SLOBODA

Gdje je DSS pozicioniran u političkom labirintu Srbije?

DSS je evroskeptična i anti-NATO stranka. Nismo stranka izolacije i protiv evropskih vrednosti. Mi smo za degolovsku Evropu nacija od Lisabona do Vladivostoka. Kakva je to Evropa u kojoj nema Rusije, u kojoj nema ruskih energenata, ruske kulture, Mihalkova, Čajkovskog, Dostojevskog…? Mi smo protiv Brisela i njegove jalove komesarske klike koja po svom ustrojstvu i načinu rada liči na Sovjetski Savez. Evrofanatični put znači rasprodaju zemlje i vrednih preduzeće, otpuštanje radnika, izdaju Kosova i Metohije, zabranu diplomatske odbrane prava Srba u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji. Na naredne izbore treba izaći uz referendum o pristupanju EU-u, pa neka narod kaže da li hoće da ide u pravcu koji DSS smatra strmom stranputicom. Stalno slušamo kako nas Rusija nije spasavala u istoriji. Car Nikolaj Romanov izgubio je i carstvo i glavu zbog ulaska u Prvi svetski rat zbog Srbije, a nedavni ruski veto na Rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN-a spasao je Srbiju transgeneracijske stigme genocidnosti. Istovremeno je Evropski parlament tu istu rezoluciju izglasao. I sada je jasno ko su prijatelji.

Koliko u svom društvenom i političkom djelovanju prepoznajete svog oca?

Celokupno moje društveno i političko delovanje oslanja se na mog oca Jovana. I moj odnos prema ljudima, prema porodici i prijateljima liči na njegov. Njegova ideologija nacionalnog i demokratskog, koja se podudara sa istom idejom koju su pisac Bora Pekić i Vojislav Koštunica udarili kao temelj delovanja DSS-a, glavni je razlog mog bavljenja politikom u ovom trenutku. Mislim da je ta ideja potrebna Srbiji kao vazduh, a potrebna je i srpskom narodu. Bez demokratije nema slobode, a bez nacionalnog nema identiteta, a to je ono što je nama Srbima na ovim prostorima ugroženo – sloboda i identitet.

Jedna od poznatih izjava koja se vezuje uz vašeg oca jeste ona, izrečena pred Tuđmanom, da su Srbi “lud narod”.

Kada je moj otac rekao da su Srbi lud narod, rekao je i nastavak rečenice: “Lako ginu za svoje ideale i ne igrajte se s njima.” Drugi deo rečenice bitno menja značenje prvog.

Kako biste danas, s obzirom na naše vjekovno iskustvo, opisali srpski narod?

Opisala bih srpski narod kao slobodarski. Dve su reči označile sudbinu i delovanje moga oca, a sadržane su u naslovu njegove knjige koju je nakon tatine smrti sabrala moja majka – “Duša i sloboda”. Srbi su slobodarski narod koji ima dušu.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email