Rade Šerbedžija, filmski i pozorišni umjetnik govori o odnosu društva prema kulturi, o potrebi za mecenama, o tome zašto su narodi i države bivše Jugoslavije osuđeni na pomirenje i povezivanje. Za Artbizmag s njim je razgovarao Ekrem Dupanović.

Države danas, sve i kada bi htele, ne mogu odvojiti za kulturu i umetnost onoliko novca koliko bi trebalo. A mnoge baš i nisu zainteresovane. Koliko su državna ministarstva danas izdašna prema umetnosti?

Nekada je država (u ovom slučaju Jugoslavija) podržavala umetnost mnogo izdašnije nego se to čini danas u novim državama stvorenim na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Shodno ekonomskim i političkim krizama koje potresaju današnje novonastale države i republike, od Slovenije pa do Makedonije, svedoci smo ozbiljne krize tih društava koja se, naravno, odražava na kulturu, umetnost i obrazovanje. Nisam se nikada bavio organizacijom pozorišnih ili filmskih projekata, tako da ne umem da predložim bilo kakve akcije za spas statusa kulture i umetnosti na ovim prostorima.

Da li imate osećaj da se kultura i umetnost danas tretiraju kao nužno zlo, a ne kao fundamentalni segment svakog društva?

Odavno je poznata istina koja se može izroditi iz one narodne izreke „U zdravom telu zdrav duh“. To bi valjda trebalo da znači i obratno – da bez zdravog duha (a to preneseno znači bez umetnosti i kulture) nema sklada, zdravlja ni sreće u telu čovekovom, pa tako ni samom društvu u kome živimo. Svaka pametna vlast morala bi da zna da se i u najtežim vremenima (ratova, svetskih ekonomskih kriza, elementarnih nepogoda…) ne može i ne sme zaboraviti na duh koji taj narod čini otpornijim i jačim u sudaru sa teškoćama života.

Verovatno i sami znate onaj čuveni Čerčilov citat – kada su mu u jeku Drugog svetskog rata predložili da ukine sredstva za kulturu i usmeri ih u avijaciju, on je odgovorio: pa za šta će se onda avijacija boriti ako ukinemo kulturu?

Čerčil je bio mudar i pametan državnik. Ali čini se da je to vreme nekadašnjih velikih lidera i političara odavno prošlo. Nije slučajno da se završilo sa Titom. Od kraja osamdesetih počinje doba raznih Klintona, Buševa, Jeljcina, a naravno i naših mnogobrojnih bezimenih političara. Živimo u vremenu bez stvarnih autoriteta koji bi mogli međusobnim dogovaranjem uspešno upravljati ovim svetom. Pri tom ne mislim samo na profesionalne političke lidere, nego i na vodeće filozofe, književnike, naučnike. Kao da se čitav svet usitnio. A umetnost uvek prati život oko sebe. I kada je siromašna, umetnost može biti kreativna i opasna.

Ali i do ono malo sredstava što ih ima nije lako doći. Dr Radman nedavno je rekao da bi Leonardo i Mikelanđelo ostali obični mediokriteti da su svojim mecenama, što je renesansni ekvivalent za sponzore i donatore, morali da pišu ovakve i ovolike projekte, programe, zahteve, molbe…

Da, birokratija je svuda uzela neviđenog maha. Naše vreme je bešćutno. Ponašamo se kao likovi iz Kafkinih romana. Ljudi su svedeni na slova i brojke, život je postao najmanje romantičan od svih epoha kroz koje je prolazio čovek. I naravno, shodno tome i umetnost nam je slabašnija nego ikada. Ali izgleda da je jedina šansa umetnika koji traže sredstva za svoje projekte da prihvate tu novu realnost „neke nove internet birokratije“. Hoću da kažem da se današnji umetnici, a naročito oni koji rukovode umetničkim institucijama, moraju izveštiti u komuniciranju sa državom i državnim predstavnicima, koji odobravaju sredstva za finansiranje umetničkih projekata. Ja se lično ne snalazim u tome, niti ću ikada naučiti da budem deo novoga menadžmenta u kulturi, ali srećom imam neke prijatelje koji to umeju i koji su se usavršavali pa mi pomažu da apliciramo na razne državne i evropske fondove da dobijemo koju paru za naš teatar Ullysses.

Kako zamišljate idealno ministarstvo kulture, odnosno idealni odnos između umetnika i države?

Zamišljam ga s idealnim ministrom ili ministarkom koji bi bili okruženi kreativnim saradnicima i, naravno, koji bi imali dovoljno novca određenog od države da ga pravedno raspodele umetnicima. Ali nije sve ni u tom novcu. Siguran sam da se i u najtežim vremenima mogu graditi mostovi i nova pozorišta. Postoje ljudi koji to mogu i znaju napraviti. Treba ih samo prepoznati. Bilo je i ima ljudi koji imaju taj talenat. Pamte se uspešni ministri za kulturu i intendanti…Mira Trailović, na primer. Ili naš Duško Ljuština, koji godinama vodi i upravlja uspešno teatrom Kerempuh iz Zagreba, a i našim teatrom Ullysses. Osim toga, postavlja se pitanje uređenja nacionalnih i gradskih teatara, koji su još uvek uređeni po principu nekadašnjeg socijalističkog modela. Mnogi umetnici se ne miču iz radnoga odnosa, a zapravo svojim radom u pozorištu nisu dovoljno ni zastupljeni ni zadovoljni. Teško je danas takvim velikim pozorišnim ansamblima održati kreativnost. A ako se, na primer, svima daju otkazi i počnu raditi projekti na osnovu ugovora za određene glumačke ili rediteljske i druge umetničke poslove, u okviru jedne pozorišne produkcije, koja će nakon eksploatacije, prestati da postoji i taj se ansambl onda rastane i ponovo se traži novi ansambl za novi pozorišni projekat… To bi, čini mi se, urodilo mnogo većim kreativnim činom. Ali za takav projekat, kod nas, još niko nema hrabrosti. A ne bih je imao ni ja.

Ali – zar to ne bi otvorilo prostor za najrazličitije mešetare, koji bi sigurno oteli hleb i dramatično suzili prostor istinskim umetnicima…

Pa zato je moj prijatelj Igor Mandić u pravu kada kaže da bi ovim svetom trebalo da vlada Prosvećeni samoupravni apsolutizam, to jest nežna diktatura! (smeh) Ja se u potpunosti slažem s njim. To znači da je ljudima još uvek potrebna čvrsta vlast koja društvo kao takvo usmerava u pozitivnim pravcima. U našim iskustvima obično mislimo na policiju i vojsku, što je pogrešno. Uspešno društvo treba imati prave vizionare u politici, biznisu i u umetnosti. Ipak, opet se postavlja pitanje kako to danas izvesti, kada je postala moderna praksa da se individualnost u kreiranju umetničkih pokreta, na neki način sputava i guši.

I tako dođosmo do fundamentalnog pitanja – da li se danas iko usuđuje da razmišlja o značaju kulture i umetnosti u savremenom društvu?

Ne znam. Lično sam razočaran svime što se događa na ovim prostorima, sa čijim sam ljudima nekada stvarao umetnost i neki novi socijalizam. Socijalizam u koji je verovao Krleža. Socijalizam koji je pokazao i Sovjetskom Savezu njihovu zabludu u tumačenju marksizma i celom svetu jedan mogući koncept društvenog uređenja u kome bi razlike među ljudima bile podnošljive i gde ne bi bilo siromašnih, gladnih i nesrećnih ljudi. Danas se mnogi ljudi ne sećaju onih pozitivnih stvari koje je jugoslovenski socijalizam sadržavao. Naravno, ove moje reči zvuče skaradno posle užasnih ratova koji su unesrećili ove narode, tako da i samo prisećanje na bivšu Jugoslaviju izaziva među mnogim ljudima skandal i svetogrđe. Ja, naravno, ne zagovaram nikakvu novu zajedničku državu koja je, posle svega što se dogodilo, apsolutno nemoguća, ali sam siguran da će ovi narodi i njihova politička rukovodstva morati da promene svoju retoriku mržnje i netolerancije i shvatiti da se mora graditi novi svet i novi život na ovim prostorima, život dostojanstveniji, bolji i srećniji. A tu umetnost, kultura, nauka i obrazovanje moraju biti lučonoše akcija mira i humanizma među ovim narodima.

Evo još jedne važne teme – umetnik i novac. Nažalost, bez novca nema umetnosti, valja živeti, ali još je žilavo staro mišljenje da je novac prljav i da se prodao svaki kreativac koji se usuđuje da razmišlja o novcu.

RADE ŠERBEDŽIJA: Ja se s nostalgijom sećam vremena kada smo moji drugari i ja igrali glavne uloge na filmu i za njih bili slabo plaćeni. Odlazili smo na snimanje filmova kao u fabriku („Plamene zore bude nas iz sna…“). Ali imali smo srećne i zadovoljne ljude oko nas. Iako nas je naša publika doživljavala kao zvezde, mi smo s njima zapravo bili pravi drugovi. Danas su stvari drugačije. Novac je postao bitan faktor. I meni je danas lagodnije saznanje da nakon nekog američkog filma bezbrižnije spavam. A pošto volim da trošim novac, to znači da još uvek posećujem najbolje restorane. A treba reći i to da se u našim zemljama koje su preuzele model liberalnog kapitalizma, umetnost, pa čak i ona najviša i svetski priznata, još uvek plaća po aršinima socijalističkih i boljševičkih pravilnika…

Mnogo radite u celom regionu. Šta uočavate i šta vam vaše ogromno iskustvo govori – da li postoje razlike u njihovom odnosu prema umetnosti i kulturi?

Ne, svuda je sve isto. Ako ima razlika, one su zaista beznačajno male. Svi su na prosjačkom štapu.

Koja je od naslednica Jugoslavije najizdašnija prema ovoj oblasti, a koja “najtvrđa”?

Pa ja još mislim da je Slovenija najuređenija. A bila je takva i u bivšoj državi.

Da li se ijedna od tih država usudila da preuzme pozitivna iskustva sa Zapada i poreski stimuliše pojedince koji sponzorišu umetničke i kulturne projekte i programe?

Koliko znam – ne. Svi su u sebi zadržali onaj boljševički odnos prema umetnosti i mogućoj zaradi. Ali, koliko ja znam, nije praksa na Zapadu da se poreski stimulišu pojedinci koji sponzorišu umetničke i kulturne projekte. Na Zapadu, neki užasno bogati ljudi grade pozorišta, daju bespovratno novac za razne umetničke projekte, jer je to način na koji pokazuju svoju moć i kupuju svojim novcem ugled u svetu u kom žive. Naravno, uspešna predstava, film ili bilo koji drugi dobar umetnički proizvod sjajna su reklama za onog ko je sponzorisao takav projekat….

Šta je kulturna budućnost regiona – još jače povezivanje ili separatni put ka Evropi. Da li možemo jedni bez drugih?

Jedini ispravni put je u povezivanju i udruživanju snaga i saradnji među ovim našim narodima, to jest, među novim državama nastalim na ovom prostoru. Na taj način će i privreda jačati u odnosu na velike evropske i svetske korporacije i ostvarivati povoljnije rezultate. Ako nije već suviše kasno, jer mnoge vitalne i vredne privredne jedinice su prodate za male pare stranom kapitalu. U Hrvatskoj je 90 odsto banaka u rukama nemačkih, austrijskih, švajcarskih i ostalih moćnih evropskih i svetskih banaka. Ukoliko se ovi narodi ne povežu kako bi u Evropi bili prepoznati kao jedna posebna kultura koja u sebi sadrži neke specifične odlike – od Balkana pa do Mediterana, bojim se da im se ne piše dobro. Mogli bi ostati na marginama Evrope, nepoznati i neprepoznati kao na primer Koruški Hrvati u Austriji. Možete li da zamislite da za 50 godina na ovim našim južnoslovenskim prostorima nemački, engleski i italijanski jezik budu ponovo glavni jezici na kojima će se igrati čak i u pozorištima, a da se našim hrvatskim, srpskim, slovenačkim i makedonskim jezikom održavaju tek neki folklorno poetski recitali po nekim novoizgrađenim domovima kulture za manjinske narode u Evropi?

Na Brijunima ste ovog leta naporno pripremali veliki projekt. Dobro bi bilo da ga predstavite našim čitaocima, iako najveći broj njih sigurno već zna mnogo…

Ovog leta smo spremali Sofokleovu Antigonu. Veličanstvenu pozorišnu dramu kojoj pokušavamo da razmrsimo čvorove i pročitamo ispravno njene poruke stare više od 2.000 godina. Govorimo o predstavi u kojoj se čini da je vreme stalo i da se mnoge stvari među ljudima nisu pomerile s mesta. I da smo jednako nesrećni i neslobodni kao i pre 2.000 godina. I da ništa nismo naučili od opisanih strahota koje je čovek čoveku činio. Ova je predstava rađena u koprodukciji sa sarajevskim festivalom MESS. Eto, na taj način mi iz pozorišta pokazujemo regionalnim političarima i privrednicima kako se može udruživanjem rada postići dobar rezultat. Mislim da činimo jedan veoma važan korak u zbližavanju naroda, jer ovi Južni Sloveni i ostali narodi koji žive na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, moraju postati dobre komšije jedni drugima i na taj način olakšati život na ovim prostorima. Ovaj naš pozorišni projekat je zaista važan. Tu su božanstveni sarajevski glumci Maja Izetbegović, Džanina Džanić i Ermin Bravo. Moja braća po krvi i osećam se neprirodno kada me oslovljavaju na “Vi”. A ja bih tako da se igram s njima mladosti… I čini mi se da nam to uspeva. Tu su i moji prijatelji iz Hrvatske i stalni saradnici pozorišta Ulysses, Katarina Bistrović, Jelena Lopatić, Mladen Vasary. Moram pomenuti i mog prijatelja rokera Damira Urbana koji se sjajno snalazi u glumi. U projektu su i studenti glume iz Rijeke i Sarajeva. Dirljivo je gledati ih kako se druže i vole. Podsećaju me na našu mladost, kada smo na radnim akcijama sticali životna prijateljstva. Tu je i jedan poseban dečak iz Sarajeva, Vedo, koji nas je opčinio svojim čistim srcem i dušom.

Mnogi kažu da je savremena umetnost u paradoksalnoj situaciji – mora tražiti novac od onih koje svojim radom izlaže kritici i čije delovanje konstantno preispituje…

Pa to bi i trebalo da bude prava situacija u odnosu države i njenih umetnika. Država treba da istrpi kritike koje njeni umetnici upućuju njoj ili pojedinim pojavama u državi. Tako je bilo i u Šekspirovo i u Molijerovo vrijeme, tako treba da bude i danas. Ipak, istina je da je retko koji pojedinac koji je na vlasti spreman da otrpi kritiku na svoj ili na račun države ili politike koju zastupa. Mislim da će to tako uvek i biti. Umetnik je dužan da bude kritičan prema stvarnosti u kojoj živi. Samo tako će biti angažovan i ubojit. I samo tako će i društvo imati koristi od takve hrabre umetnosti….

Da li je institucija klasičnog mecene danas uopšte moguća?

Mecena je per definitionem utilitaran, to jest opasan. To ne znači da mecene nisu često činile i usluge umetnosti, mada su te usluge najčešće skupo plaćene i to od strane umetnika samog. Da bi obavljao valjano svoj zanat, pisac (umetnik) mora da bude disident pa čak i defetist u odnosu na državu i institucije, na naciju i autoritete. On je odmetnuti sin koji se vraća svom očinskom ognjištu, samo da bi mogao od njega ponovo da ode. “Negacija je njegov familijarni oblik prihvatanja sveta – samo onaj ko radikalno shvati i prihvati tu istinu, može istinski pomoći piscu, odnosno umetniku,“ rekao je naš stari dobri Krleža. Pitanje se dakle postavlja: ko je taj “klasični mecena”? Da li je to država kao takva ili je to neki pojedinac koji u tom času, u ime države, odlučuje o načinu i važnosti ulaganja u kulturu. Prema tome, naravno, moguć je klasičan oblik mecenstva, koji se pretvara u neka određena imena i prezimena koja se nalaze na vlasti i žele da stanu iza određenih projekata u umetnosti. Ipak, svedoci smo i nemoći mnogih takvih ljudi koji se nalaze na ministarskim ili nekim drugim rukovodećim funkcijama i u nedostatku sredstava jednostavno ništa ne čine i potpuno su pasivni. Valjda dolazi i neko novo vreme koje će uvođenjem novih pravila između onih koji kreiraju politiku kulture u određenoj državnoj zajednici i kreativnih umetnika koji nude i prodaju svoj proizvod, pronaći neke nove načine saradnje i komunikacije.

Ovaj razgovor zapravo je uvod u jedan novi projekat – njime zvanično počinjemo rad na portalu Art & Business. Da li verujete u razloge pokretanja i mogućnost opstanka takvog projekta? Naš skromni stav je da time obogaćujemo ukupnu društvenu i intelektualnu scenu u regionu i otvaramo jedno ne samo neistraženo nego i potpuno ignorisano područje sponzorstva u kulturi i umetnosti.

Mislim da je takav portal apsolutno potreban. On će pomoći u stvaranju jedne prave energije među pozorišnim i ne samo pozorišnim ljudima u ovoj regiji. To jest, među ljudima koje povezuju jezici, koji se međusobno razumevaju.

Ali šta ćemo onda sa skepticima koji kažu da su umetnost i biznis dve oprečne kategorije, da nikada nisu mogle zajedno, jer biznis upropaštava umetnost?

Umetnost ne može bez svog mecene. Naročito u našim prilikama, kada su vremena u kojima je iza umetnika stajala moćna i uspešna država, bespovratno prošla. Zato treba tragati za novim mecenama. I tu je onda saradnja ljudi koji vode uspešne biznise i umetnika koji vode teatre, muzeje, biblioteke, umetničke škole, filmske radne zajednice i slično, apsolutno nužna, da na ovom okrutnom tržištu iza koga stoji pobednik – liberalni kapitalizam, uspeju da otkinu koju mrvicu sa stola na kom se vrte novci bez kojih se više ne može preživeti. Naravno, uvek postoji i ona druga opcija u umetnosti, a to je pristanak na siromaštvo iz kog se stvaraju oštre i bespoštedne predstave koje će jednoga dana pokrenuti nove svetske revolucije proleterijata. Volio bih da doživim to vreme i da budem deo tog hrabrog pozorišta.

 

Izvor: Artbizmag.com