Grupa redielja iz regiona odlučila je da pokrene putujući filmski festival sa ciljem promocije i distribucije domaćih filmova zemalja bivše Jugoslavije, vraćanja publike domaćem filmu i bioskopu, kao i pospešivanja produkcije u oblasti kinematografije.

Ideja da se nešto preduzme kako bi se pospešila distribucija regionalnih filmova pojavila se pre dve godine na sastanku kome su prisustvovali reditelji Vinko Brešan, Antonio Nuić, Bora Drašković, Slobodasn Šijan, Slobodan Skerlić, Antonio Mitrikeski, Andrej Košak, Miha Hočevar, da bi na nedavnom sastanku u Bitolju producent Aleš Pavlin iz Ljubljane predložio da se pokrene putujući festival.

“Postojao bi dan u mesecu kada bi krenula premijera odabranih 12 filmova iz celog regiona. Premijere bi krenule paralelno u svim zemljama bivše Jugoslavije u prisustvu glumaca i veliku medijsku podršku i na taj način bi pokušali da naviknemo gledaoce u svim gradovima da će moći da vide najnovije filmove”, objasnio je Tanjugu reditelj Darko Bajić.

On naglasio da je najvažnija promocija filma, da se ne desi, na primer, da neki srpski film uđe u zagrebačke bioskope, a da se o njemu ništa ne zna.

Tih 12 filmova bi malo ličili na ABA ligu. Košarka, koja je izuzetno popularna na ovim prostorima, bila je bez gledalaca kada su to bile samo lokalne lige. Kada su one došle na nivo većeg prostora, onda su počele da se pune velike dvorane i došlo je do velikog interesovanja”, pojasnio je Bajić.

On je dodao da bi se i dalje posvećivala pažnja promociji domaćih filmova unutar samih naciona, a putujući festival treba da pomogne gledaocima da vide filmove, da vide presek najboljih filmova u regionu, “poput Festa koji je otvarao mogućnosti publici da prvi put pogleda filmove koje do tada nije mogla”.

To je, prema Bajićevim rečima, i pokušaj da nacionalne produkcije dobiju još jedan podsticaj, da dobiju više publike, da producenti od prodaje karata prikupe sredstva za nove filmove i da se gledaoci vrate u bioskope.

Cilj je, naglašava Bajić, da se pronađe tržište za film, tržište koje je “veće od nacionalnih granica”, jer je možda i najveći problem kinematografije distribucija filmova.

“Filmski centri, koji su počeli da funkcionišu pre petnaestak godina, stvorili su mogućnost za profesionalni rad u kinematografiji, ali niko nije pronašao pravi odgovor za uništavanje i zatvaranje bioskopa. Samo u Beogradu je zatvoreno 15-tak bioskopa, na institucije kulture stavljen je katanac, a samim tim i mogućnost da srpska kinematografija stigne do gledalaca”, podseća Bajić.

Pojavili su se sinepleksi posvećeni mahom američkom filmu, domaći autori su se okrenuli festivalima i publika je počela da zaboravlja domaći film, nastavlja Bajić i dodaje da se danas smatra čudom ako domaći film ima 300–500 hiljada gledalaca, a pre dve-tri decenije taj broj je išao i preko milion.

Bajić smatra da je važno zaštiti filmsku baštinu svakog naciona, a s druge strane sličnost razmišljanja i jezika na ex-Ju prostoru stvara mogućnost da imamo veću gledanost i da vratimo popularnost domaćeg filma, “da zajedno snagom kvaliteta svih naših filmova vratimo publiku u bioskope, a da opet svaka od kinematografija ostane i pokazuje svoju posebnost i svoju različitost”.

On je rekao da ideju, koju je konkretizovao Aleš Pavlin, a podržao veliki broj reditelja, sada žele da sprovedu kroz nacionalne filmske centre kako bi se došlo do prvih koraka za realizaciju, a pozitivna rekacija već je stigla iz Filmskog centra Srbije i njegovog direktora Bobana Jevtića kome se ideja dopala.

Na pitanje o kriterijumima prilikom izbora filmova za putujući festival, Bajić je kazao da to treba da budu najbolji filmovi, da treba da postoji “zlatni ključ” – da svaka republika ima svog predstavnika, ali da to nije stvar kompromisa, već da je cilj da se podstiču sve kinematografije da stvaraju filmove.

“U tom umrežavanju će rasti kvalitet filmova na ovom prostoru, kao i konkurencija pa će i srpska kinematografija ici ka sve boljem kvalitetu”, istakao je Bajić.

On se osvrnuo i na regionalne koprodukcije koje su, prema njegovom mišljenju, dovele do boljeg kvaliteta filmova, predstavljaju novi izvor sredstava, omogućavaju veći broj gledalaca i okretanje ka većem tržištu.

“Filmski centri su samo prepoznali ono što su filmski autori već znali, da su granice nebitne i da prelazi preko tih granica omogućavaju kvalitetniji i bolji film, a on ima više šansi da komunicira sa Evropom i čitavim svetom. Ovako, kao male kinematografije, smo na velikim festivalima u svetu na repu događaja”, naglasio je Bajić.

Izvor: Tanjug