Predstava Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti, čija je premijera nedavno održana u beogradskom Bitef teatru, autorski je rad pozorišne rediteljke Sanje Mitrović i glumca Vladimira Aleksića. Oni se u predstavi na specifičan način bave istorijom nekadašnje SFRJ – kroz lične priče i reminiscencije, kroz originalno spajanje filmskog i pozorišnog medija. Predstava je svoju premijeru imala 27. maja, usledilo je nekoliko beogradskih izvođenja, a u planu su brojna gostovanja u teatrima u Evropi.

Sanja Mitrović je pozorišna rediteljka koja je 2000. godine emigrirala u Holandiju, gde je diplomirala na Univerzitetu umetnosti i izgradila uspešnu umetničku karijeru. Za predstavu Da li će ikada biti srećni dobila je godišnju nagradu za najboljeg mladog reditelja Pozorišnog Instituta Holandije 2010. godine. Ova nagrada joj je otvorila mnoga vrata, a nagrađena predstava je gostovala na mnogim međunarodno priznatim festivalima. Od pre dve godine živi u Begiji, a nedavna premijera u BITEF teatru je druga predstava koju režira u Beogradu.

Sanja_Mitrovic– Temom bivše Jugoslavije bavila sam se još u svojoj prvoj predstavi Da li ćete ikada ponovo biti srećni?, koja je bila premijerno izvedena na BITEF festivalu 2008. godine. Kasnije sam tu temu obradila i u predstavi Kratka istorija plakanja iz 2010. godine. Logičan je korak bio nastaviti saradnju sa BITEF-om, ali ovoga puta koprodukcija je napravljena sa teatrom, a ne festivalom, jer je predstava na repertoaru pozorišta. Drago mi je da nakon toliko godina ponovo radim na maternjem jeziku, u Beogradu – kaže Sanja Mitrović u razgovoru za Privrednikov portal. I otkriva da je zanimljiva predstava u Bitef teatru prvi projekat na kome radi zajedno sa glumcem Vladimirom Aleksićem, drugom iz detinjstva, iz Zrenjanina. Otkriva i da je predstava zbir ličnih priča, utisaka i osećanja, kao i da predstavlja jedinstven omaž velikoj nekadašnjoj jugoslovenskoj kinematografiji.

– Pre par godina razmišljala sam da napravim predstavu u kojoj ću “prevoditi”sadržaj filmova na engleski jezik. Živeći godinama u inostranstvu shvatila sam da je jugoslovenska kinematografija poznata samo užem krugu ljudi, i to kroz dela autora koji su imali prilike da svoje radove prikazuju na međunarodnim festivalima. Želja mi je bila da približim ovaj deo kulturnog nasleđa kroz različite tehnike – od sinhronizacije do koreografije, jer većina tih filmova nije titlovana na engleski jezik. Ovaj projekat izašao je iz ljubavi prema jugoslovenskom filmu koju Vladimir Aleksić i ja delimo. Tekst je nastao iz improvizacija i ličnih priča na temu našeg odnosa prema društvu i zemlji u kojoj smo odrasli, kaže Sanja Mitrović koja je predstavu Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti režirala u saradnji sa Vladimirom Aleksićem. Dramaturzi predstave bili su Horhe Painhos i Olga Dimitrijević.

Na koji način u predstavi evocirate sećanja na nekadašnju SFRJ?

Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunisticke prošlosti (6)– U predstavi se koriste inserti iz 50-ak filmova, od poznatih reditelja kao što su Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev i Goran Marković, do manje poznatih ostvarenja. Inserti filmova mešaju se sa našim ličnim pričama. Prodaja Avala Filma desila se tokom rada na predstavi i simbolički predstavlja i priču o našim životnim putevima i suočavanju sa posledicama tranzicije i transformacije zemlje iz komunističkog sistema u neo-liberalni. Ovaj poslednji predstavlja sebe kao progresivni i da bi to ostvario često omalovažava ono što je do tada postojalo kao loše i nenapredno. Ali predstava upravo govori o vrednostima koje jesu postojale u komunističkom sistemu, a kojih više nema. Iskustva običnog čoveka drugačija su od onih koje zapadni mediji prikazuju i jedan od ciljeva ove predstave jeste bio da se raskrinka ta slika da je sistem vrednosti na kome smo odrasli bio totalitaran.

O reakcijama publike

Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunisticke prošlosti (1)– Najveći izazov bio je predstaviti teme i kontekst internacionalnoj publici, a da se ne ponavlja ono što domaća publika već zna. Naravno da našoj generaciji, koja je odrasla na tim filmovima i koja ima konkretna lična sećanja vezana za njih, oni nešto drugo znače nego, na primer, generacijama rodjenim ’90-ih. U tom smislu, mlađa publika takođe ima drugačiji odnos prema predstavi, kao što će drugačiji odnos imati i stranci. Pokušali smo da napravimo vizuelno atraktivnu priču koja bi i jednima i drugima približila ovo vreme i dočarala ga, bez nepotrebne moralizacije. Drago mi je da smo u finalnom izboru odabrali i scene iz filmova koji nisu toliko poznati ni domaćoj publici, i tako zagolicali maštu. Još draže mi je da su reakcije mlađe publike vrlo pozitivne, kažu da su naučili dosta o bivšoj Jugoslaviji gledajući predstavu, što mislim da je velika pohvala. Posebno mi je to drago jer, kao majka deteta koje ne živi ovde, pokušavam da i kod svog sina razvijem ljubav prema tim istim vrednostima iza kojih stojim. Kada je evropska publika u pitanju, mislim da će teme zajedništva, solidarnosti, i mirne koegzistencije različitih naroda i religija (koje su karakterisale bivšu Jugoslaviju) imati odjek u današnjoj situaciji sve razvijenije desničarske ksenofobije i preispitivanja same ideje Evropske zajednice, ističe autorka.

 

Koliko ličnog ima u predstavi?

– Sve priče koje pričamo u predstavi su lične, autobiografske. Vladimir i ja imamo različite pozicije: on je živeo jedno vreme u Italiji pa se vratio, a ja se nikada nisam vratila, još uvek živim i radim u Briselu. Vezuje nas zajednički osećaj gubitka, ali se različito odnosimo prema njemu. Na koji način – to će gledaoci sami otkriti u predstavi.

Kako ste u predstavi ostvarili dijalog između filma i pozorišta? Kako ste odabrali scene iz filmova i kako se ti filmski inserti prepliću sa dramskim tekstom, kako se nadovezuju?

– Ovaj dijalog ostvaren je kroz aktivan odnos između projektovanih filmskih isečaka i onoga što se dešava na sceni. U predstavi je filmsko platno ne samo glavni scenografski element, ono je od ključne važnosti i u konceptualnom smislu jer funkcioniše kao treći igrač. Proces odabira filmova je bio dug. U početku smo ih birali po ličnom ukusu i sećanjima, krećući od naslova koji su nam bili važni iz različitih razloga. Kasnije smo filmove kategorizovali po temama koje obrađuju i po estetskim parametrima (doba, stil, kamera). Konačni odabir scena desio se paralelno sa razvojem naših ličnih priča i stapanjem ta dva nivoa dramaturgije stvorena je struktura za predstavu. Naročito se zahvaljujem Siniši Mitroviću i Nikoli Vrziću koji su editovali video materijale, što je bio tehnički zahtevan proces.

U predstavi se bavite mnogim temama koje su u vezi sa nekadašnjom SFRJ. Kako tretirate ove teme? U kojoj meri predstava dočarava život u nekadašnjoj Jugoslaviji i analizira uzroke i posledice njenog kraha?

– Predstava se fokusira na problem privatizacije. Naš rodni grad Zrenjanin je nekada imao vrlo razvijenu industriju, kakva je bila i filmska industrija u celoj bivšoj Jugoslaviji, tako da smo se za dočaravanje ovog vremena odlučili kroz prikazivanje filmskih slika. One dočaravaju vreme zajedništva, kolektivnog duha kojeg više nema, kao i bogatstvo proizvodnje koja je pred naletom neo-liberalnog kapitalizma izbrisana. Zbog toga današnju situaciju prikazujemo novim, originalnim, dokumentarnim snimcima zapuštenih, opustelih i razrušenih fabrika i bioskopa, koji su snimljeni na raznim lokacijama. To je realnost privatizacije. O onome što je nekad bilo govorimo iz pozicije naših sećanja, a o sadašnjosti kroz slike realnosti s kojom se danas suočavamo.

Šta imate u planu nakon ove predstave?

– Pored predstojeće turneje s ovom predstavom, nastavljam da prikazujem autorske projekte koji su na repertoaru Stand Up Tall Productions. Sledeća gostovanja su nam u Belgiji i Francuskoj, učestvujem takođe u međunarodnom projektu Urban Heat, u kom sa grupom mladih reditelja spremam novi projekat za 2018. godinu, nakon pripremnih susreta u Lisabonu, Londonu i Mariboru. U decembru putujem u Japan gde nastavljam pripreme za novi projekat koji će biti premijerno prikazan u Belgiji sledeće godine.

Autorske i rediteljske radove Sanje Mitrović već godinama prate, podržavaju i ko-produciraju različiti evropski festivali i pozorišta. Mnogi od njih su već unapred pozvali predstavu. U avgustu će biti izvedena na prestižnom Theaterspektakel Festival u Cirihu, u Švajcarskoj, u februaru će otvoriti Festival Reims Scenes d’Europe u Remsu, u Francuskoj. Briselsko pozorište Beursschouwburg je pozorišna kuća u kojoj je Sanja Mitrović artist-in-residency, pa će se predstava svakako i tamo izvoditi. Od novembra će ponovo igrati u Beogradu, ali i u Zrenjaninu, rodnom gradu dvoje autora. Sve informacije o gostovanju predstave mogu se videti na adresi www.sanjamitrovic.com.

 

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email