Muzika je bila važna karika u razvoju nacionalnog jedinstva, ulaganje u diskografsku industriju bio je pravi državni projekat, a sve to je stvaralo proizvode koji zahvaljujući kvalitetu – dugo traju, kaže Ana Petrov, autorka knjige „Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije”

Begradski koncert Tereze Kesovije održan 2011. godine za mene je bio jedan od najzanimljivijih socioloških eksperimenata kome sam prisustvovala. Posetioci tog koncerta sve vreme su pričali, pevali, plakali i evocirali uspomene na letovanja u Dalmaciji, prve poljupce i prve suze. Neki su se prisećali neuzvraćenih, a neki pustili suzu za ljubavima prohujalim sa vihorom rata. U živom sećanju ostale su mi i Terezine reči: „Tačno je, govorila sam da nikada neću pevati u Srbiji. Moja kuća u Konavlima je bila bombardovana, ali od tada je prošlo 25 godina. Mi moramo živeti dalje.”

Po završetku koncerta u glavi su mi se rojila pitanja – kako je jugoslovenska popularna muzika nadživela zemlju u kojoj je nastala? Da li je moguće političko pomirenja putem muzike ili muzika potvrđuje da su postjugoslovenske podele realne? Na ta pitanja pokušala sam da dam odgovore u svojoj knjizi „Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije” – priča Ana Petrov, diplomirana muzikološkinja i doktor socioloških nauka i docentkinja na Fakultetu za medije i komunikaciju.

Iako je rođena početkom osamdesetih, kada je pisano poslednje poglavlje istorije SFRJ, Ana u šali kaže da kao Titova pionirka, koja je u prvim razredima osnovne škole učila srpskohrvatski jezik, razume zašto je sećanje na Jugoslaviju veoma živo u glavama svih koji su se rodili u zemlji od Vardara pa do Triglava.

Tragajući za odgovorom kako je jugoslovenska popularna muzika nadživela zemlju koja je popucala po šavovima bratstva i jedinstva, ona je shvatila da je jedan od ključnih razloga bio njen kvalitet.

– Muzika je bila bitan deo kulturne politike Jugoslavije od 1948. godine, kada su političari shvatili da će muzika biti važna karika u razvoju nacionalnog jedinstva. Na tom projektu intenzivno se radilo od pedesetih do kraja osamdesetih godina – muzički festivali su osnivani u mnogim gradovima, puno se ulagalo u industriju gramofonskih ploča, sve to je stvaralo proizvode koji zahvaljujući kvalitetu – dugo traju. Osim toga, ovo je jedinstven kulturno-jezički prostor i većina ljudi tu muziku doživljava kao svoju. Mi govorimo isti jezik, delimo istu prošlost i imamo istu kulturu. I kada su došle devedesete, a pevači iz susednih država bili zabranjivani, mi smo na piratskom tržištu kupovali diskove pevača koje smo voleli, jer nam je ostala navika da baš tu muziku slušamo – navodi naša sagovornica.

Ana Petrov objašnjava da je i jugonostalgija bitan faktor u razumevanju naše ljubavi prema ju-muzici. Kako godine odmiču, sve više se sećamo lepih momenata. I mi se, baš kao u pesmi „Pamtim samo srećne dane”, ponovo zaljubljujemo u tu vrstu muzike. A sa odlaskom popularnih pevača kao što su Kemal Monteno, Dino Dvornik, Vlada Divljan i Arsen Dedić ta muzika postaje besmrtna i još popularnija.

– Razlog zbog kojih većina nas voli da sluša dalmatinsku muziku je to što je Dalmacija bitan „okidač” sećanja na bivšu Jugoslaviju. Ona je bila jugoslovenski projekat, tu se razvijao radnički i omladinski turizam, veliki broj ljudi je tamo išao na letovanja… Dalmacija je jedna od najlepših i najemotivnijih „paketa” u koferu naših uspomena i zbog toga smo rado počeli da slušamo i Gorana Karana, i Džibonija i Petra Grašu, iako su oni zenit karijera imali nakon raspada zemlje – objašnjava Ana Petrov.

Upravo zahvaljujući nostalgiji prema notama, muzičari su bili ti koji su prvi prešli granicu nakon bratoubilačkih ratova. Pre svih – Đorđe Balašević, koji je 1994. godine održao koncert u Sloveniji, a 1998. i u Sarajevu. Indeksi su svirali u Beogradu 1998. godine, a Hari Mata Hari godinu dana kasnije.

– Kada je Tuđman umro krajem 1999. godine, a Milošević pao sa vlasti 2000. godine, počinje masovnije gostovanje muzičara, a granicu među prvima prelaze Bajaga, Zdravko Čolić i Rambo Amadeus, odnosno oni muzičari koji nisu bili kompromitovani, niti su davali „zapaljive” izjave. Napuštajući rodni grad, sarajevski muzičari, kao što su Goran Bregović, Zdravko Čolić i Kemal Monteno postaju transnacionalne figure. I sam Bregović govori o tome da na koncertima često peva „Pljuni i zapjevaj”, jer razume koliko publika voli da izgovara reč Jugoslavija. Nije svako slušanje jugoslovenske muzike nostalgija, ali govori o tome da je ovo jedinstven kulturni i jezički prostor, ma koliko političari tvrde drugačije – zaključuje Ana Petrov.

 

Izvor: Politika, autor: Katarina Đorđević

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email