Razgovor s dr. Andrejem Fajgeljom, direktorom Kulturnog centra Novog Sada

Jedan od predavača na Privrednikovom kongresu mladih bio je i Andrej Fajgelj, direktor Kulturnog centra Novog Sada. Nakon što je na Kulturnom centru latiničnu tablu zamijenio ćiriličnom, našao se u centru pažnje tamošnje javnosti. Kontroverzne reakcije izazvao je i zahtjevom da se iz postave izložbe radova studenata Akademije umetnosti iz Novog Sada koja je trebala biti otvorena u Kulturnom centru ukloni slika na kojoj je Isus bez lica na raspelu s novčanicama u rukama. Ovaj direktor Kulturnog centra Novog Sada ima samo 35 godina, doktorirao je u Francuskoj, poligota, njeguje tradiciju i otac je četvero djece. Osnivač je Međunarodne inicijative za praćenje antisrbizma i jedan je od pokretača stranke Treća Srbija.

Recite mlađim generacijama, koja je formula Vašeg uspjeha?

Jedna je činjenica da smo mi kao generacija bili predodređeni da propadnemo. Sa 35 godina trebao sam živeti kod mame i tate, bez posla i svoje porodice, a ja eto imam svoj stan, svoju karijeru, svoje doktorate, brojne nevladine organizacije koje sam osnovao, imam i porodicu, ostvaren sam čovek. Međutim, to se nije dogodilo samo od sebe, i te stvari se nikada ne dešavaju same po sebi. Najvažnija je podrška. Da mi nisu drugi pomagali, ne bih ni ja ništa uradio. Svake godine sam imao stipendiju za što je odgovorna moja majka koja je stalno obilazila i istraživala oglasne table s natječajima za stipendiranje. Da nisam imao stipendije i da sam se nalazio u današnjoj situaciji kada se studij plaća dvije hiljade evra, ne verujem da bih ga upisao, a kamoli završio, i doktorirao. Iako u mom uspehu ima dosta porodičnog vaspitanja, nekog životnog iskustva, temperamenta, na mene je mnogo više uticao upravo Vladimir Matijević, osnivač Privrednika, to njegovo inzistiranje na radu i organizaciji što je ključ svakog uspeha, pa i mog. Svake godine nakon položenih ispita u junskom roku, radio sam što god se moglo naći, a bili su to uglavnom poslovi u poljoprivredi i ugostiteljstvu. Za vreme svog studiranja živeo sam samo od novca kojeg sam zaradio ili dobio od stipendije.

Draže reči, nego dela

Pošto se bavite problemom identiteta, kako u tom smislu ocjenjujete položaj Srba u Hrvatskoj?

Srbi su etnička skupina čija su prava najugroženija na prostoru Evrope. Nigde nemate da nasilja prelaze čak u ubistva, nigde nemate da se sistematski poništavaju, čak i najnespornije kulturne vrednosti, kao šta je Ćirilovo pismo. Mladim Srbima u Hrvatskoj sigurno nije lako, diskriminacija ostavlja pečat na njihovim životima. Međutim, kada pogledamo našu istoriju, nikada nije bilo lako biti Srbin. Mi naše probleme ne uspevamo da rešimo, i to ne samo zbog možda jakih napada, nego i zbog našeg slabog truda. Uspeli bismo kada bi preuzeli odgovornost i pokušali da raskinemo okove koji su nam nametnuti, ali mi stalno nalazimo brojne izgovore da to ne uradimo. Draže su nam reči nego dela, volimo brza rešenja preko noći, a za složene probleme nema jednostavnih rešenja. Smatram da mladi Srbi bez obzira gde žive imaju isti problem i trebaju da se odluče da li će ići putevima svojih očeva ili svojih otaca. Naši su nas očevi naučili na jedan prilično destruktivan pristup svemu, iako znam da su ovo grube reči, ali naši očevi su nama predali manje, nego što su nasledili, a imali smo pretke koji su iz ničega pravili čuda. Mislim da bismo se trebali ugledati na te naše oce i da kažemo «ne» svojim očevima, kako bismo rekli «da» svojoj deci.

Kod Srba u Hrvatskoj prisutan je osjeća stida, straha, ali i osjećaj da su građani drugog reda.

Ako čovek oseća kompleks niže vrednosti, onda čovek treba da radi na sebi, ali ako su stid i strah nametnuti iskustvom, onda je to svakako odgovornost drugih, u ovom slučaju hrvatskog društva, koje bi trebalo da se trudi da zaštiti prava svih svojih građana. U Srbiji također napadaju ćirilicu skoro kao u Hrvatskoj, samo što ovde to rade ekstremno desni Hrvati, a u Srbiji liberalni Srbi. Na snazi su i dvostruki standardi. Da se bilo gde u Evropi dogodi da pevač započne koncert pred 100.000 ljudi pozdravom koji je poslao stotine hiljada ljudi u smrt u holokaustu, to bi bio skandal svetskog ranga, a ovde reakcija nije glasnija od šapata, i to je krajnje zabrinjavajuće. Da bi prema nama svet imao isti aršin, prvo moramo mi sami prema sebi imati isti aršin, a ja sam se hiljadu puta osvedočio da mi sebe ne poštujemo, niti na tome inzistiramo. Ako nekog čoveka  pljuneš, on će reći, nemoj me pljuvati, i tačka, a Srbina ako pljuneš, on će razmišljati, možda za to postoji neki skriveni razlog, možda je to svetska zavera, možda sam ja nešto zgrešio, a šta ako… i mi prosto ćutimo. Svaki problem ima rešenje i svaka navika, ima odviku, jer onaj koji zna svoj put, naći će način da prevaziđe prepreke. Moja je poruka da čovek može da bude i ponosni Srbin i ponosni građanin Hrvatske, i da za to uživa podršku i šire zajednice, a da jedno drugo ne isključuje.

Druga Hrvatska

Kako?

Svakako da u Hrvatskoj postoji jedna dugačka tradicija antisrbizma, da sve što je srpsko istovremeno je loše i da to treba dokinuti i osuditi. Međutim, sasvim sam siguran da postoji i jedna druga Hrvatska i da ima prostora za zajednički rad, ali da je jedan od najvećih problema što mi ne radimo, i što smo previše pasivni. I šta je bitno, bitna je odlučnost. Trebalo bi apsolutno umesto destrukcije gajiti konstruktivni pristup i potencirati nepobitno pozitivne stvari koje nose autentični srpski pečat, a koje bi kao pozitivne prihvatili svi građani Hrvatske bez obzira na nacionalnost. Idealan primer je Tesla, naš brend, ali moramo preuzeti odgovornost da negujemo i pamtimo kako sve naše velikane, tako na primer i najveće stratište ovog dela Evrope, Jasenovac, za kojeg mnogi kažu kako ga Hrvati i Evropa ignorišu, ali ne treba zaboraviti da prvi koji su ingorisali Jasenovac bila su deca, roditelji, majke, očevi,  kumovi i komšije Srba koji su tamo pobijeni. Ljudi koji se odriču prošlost, odriču se i budućnosti. Vreme je kontinuitet i istorija je presudna za budućnost kao što je priprema presudna za uspeh svakog posla. Time ne želim umanjivati odgovornost onih koji ispoljavaju  mržnju, rasizam i diskriminaciju prema Srbima, ali hteo bih da naglasim da nas niko neće poštovati, dok mi sami sebe ne počnemo poštovati. Mi koji smo živeli vani, svedoci smo da svako najpre sebe poštuje. Postali smo tolerantni čak i na način na koji se o nama izveštava u svetu gde je reč srpski postala sinonim za rđav, zao.

U čemu je problem?

Mi smo sigurno jedina nacija koja ima ozbiljan  problem krize identiteta, identiteta očeva i identiteta otaca. Srpska elita je još u XIX veku krenula da napušta srpsko stanovište i po tome je bila jedinstvena na Balkanu. Sve ostale nacije su stajale na svom nacionalnom stanovištu, a mi smo između ideje slobode i ideje nacije izabrali slobodu koju smo prvi pokrenuli, na šta sam ja lično ponosan, ali to nam se obilo o glavu. Nismo znali da pomirimo vizionarstvo, interes šire i interes uže zajednice, i to je nešto oko čega se saplićemo do dana današnjeg. Zatim smo kroz celi XX vek vaspitavani da srpstvo nije važno i kada sto godina vaspitavate jednu zajednicu u jednom smeru, onda ta zajednica nauči tu poruku. I sada odjednom krenete ljudima objašnjavati, da srpstvo jeste važno, nailazite na nerazumevanje, otpore, i nespremnost na saradnju. Verujem da će ova nova generacija, prosto živeći normalno, zauzeti jedan normalan stav prema životu, gde je važno poštovati i srpska prava kao i prava svih drugih, i srpske žrtve kao i žrtve svih drugih.

Kriza identiteta

Na čemu danas počiva identitet Srba?

Kod nas je identitet u krizi. Rekao bih da imamo dva različita identiteta. Previše je složeno i ne bi se složio da je identitet stvar porekla, imena, prezimena, vere, pisma, ne bih rekao da je to presudno. Mislim da je identitet pre svega doživljaj samog sebe. Najveći Srbi bili su najveći radnici, Sveti Sava,  Matijević, Karađorđe, čak i Miloš Obilić, i mi smo nekada bili radan, ozbiljan, preduzetan narod. Danas među Srbima postoji dosta kritičnih stavova prema radu, kaže se, ne mogu mi tako malo platiti, koliko ja mogu malo raditi, ili otac sinu kaže, uči sine da ne moraš raditi.

Kako vidite identitet Srba u Hrvatskoj u budućnosti?

Naš je problem nesvakidašnji način bežanja od problema i oslanjanja na jake reči, umesto na jak rad. To nas neminovno vodi ka asimilaciji i ka ostvarenju najcrnjeg plana, jer mi nemamo jednostavan odgovor na pitanje kako biti Srbin u Hrvatskoj, a izazovi koji su ispred nas našom pasivnošću ne mogu se preskočiti, niti prevazići. Jedina je nada da će mladi ljudi početi da polažu više na rešenja, nego na probleme, i više na rad, nego na reči kako bi probali da spoje ono što nama danas izgleda nespojivo.

No, za to nam sigurno trebaju ljudi, kako mislite da se mladi vrate u Hrvatsku?

Za sistemski povratak, treba sistematsko rešenje. Ja sam pojedinac koji ne čeka sistem, ali većina će čekati sistem, tako da sistemski povratak je krupno političko pitanje odnosa Srbije i Hrvatske, ali i Evropske unije koja mora princip povratka podržati i na delima, a ne samo na rečima. Lep, ali neostvaren princip.

Kako pomiriti dvije Srbije u Treću Srbiju čiji ste vi pokretač?

Za jednu Srbiju srpski identitet je idealizovan, ne realizovan, nego idealizovan iz XIX veka, a druga Srbija ne želi da razgovara o srpskom, nacionalnom identitetu, nego samo o evropskom, svetskom identitetu. Prva Srbija priča samo o ratnim zločinima nad Srbima, druga Srbija priča samo o ratnim zločinima Srba nad drugima. Pitanje je da li je moguće pomiriti te dve Srbije, ali je svakako moguće prevazići. Jer blokada između nepomirljivih dihotomija ili-ili, može se prevazići jednim – i. Treća Srbija bi bila ona koja bi u XXI veku, u Evropi pričala o srpskom nacionalnom identitetu i koja bi zauzela stanovište obaveze osude zločina i poštovanja  žrtve.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email