Biti zabavan, razgovorljiv i voleti društvo ljudi je divna odlika nečijeg karaktera. Ona se zove ekstrovertnost. Ljudi koji je poseduju su uglavnom srdačni i puni života.

Njena suprotnost zove se introvertnost. Introvertni ljudi vole i cene svoju samoću. Oni biraju prijatelje polako i pažljivo i imaju svega nekoliko veoma dobrih prijatelja tokom života. Oni nisu skloni druženju, vole svoj unutrašnji svet i sebi su dobro društvo.

Introvertnost nije nedostatak ili slabost, kao što bi to bila stidljivost ili trema. Ali, nažalost, introvertnost se često posmatra kao karakterna mana, nešto „između razočaranja i patologije“, kako je to odlično primetila autorka Suzan Kejn u svojoj knjizi „Tihi ljudi“. Ako je dete povučeno u školi i u grupnim aktivnostima radije bira da stoji po strani, a na velikom odmoru sedi u ćošku i čita, roditelji će svakako biti obavešteni o tom „zabrinjavajućem“ ponašanju njihovog deteta. I oni će se zabrinuti i pokušati da pomognu detetu da taj „problem“ prevaziće, iskreno verujući da ono zbog njega pati. I dete zaista vremenom počne da veruje da sa njim nešto nije u redu, iako s početka nije mislilo da ima neki problem.

Povučenost i ćutljivost nije ni zabrinjavajuća niti je sama po sebi manje vredna. Ljudi koji su introvertni ne pate zbog toga i to je najvažniji pokazatelj da se ne radi ni o kakvoj patologiji. To je prosto odlika njihovog karaktera. Kako slikovito opisuje pomenuta autorka, postoje ljudi koji su kao maslačak, sposobni da izrastu na najmanje verovatnim mestima i prežive najteže uslove. A postoje i ljudi koji su kao orhideje. Oni se lako slome kada su uslovi teški, ali ako im se pruži šansa, oni procvetaju lepše od maslačka. Na orhideje mnogostuko jače deluju i dobra i loša iskustva u odnosu na ljude maslačke. A svetu su potrebni i jedni i drugi.

Evo nekih odlika ljudi orhideja:

  • Oni uglavnom ne vole radioničarski rad. Ovi ljudi vole predavanja gde mogu da budu u mraku, anonimni, da slušaju neometano šta predavač govori. Kad glumci u predstavi uključuju publiku, njima je ugođaj predstave pokvaren. U školi i na obukama, oni ne vole danas toliko popularan rad u grupama. Oni vole kad su stolice u učionici nameštene na onaj starinski način, okrenute ka katedri, a ne jedne ka drugima.
  • Kada uče ili rade neki projekat, oni vole da rade sami, jer se tako posvećuju upravo onim oblastima koja su im problematična i tako mnogo brže napreduju. Ne vole grupne diskusije niti timski rad. Njima uglavnom ne nedostaje unutrašnje motivacije i ne treba im društvo drugih ljudi da bi se motivisali.
  • Ipak, introverte često rade u čitaonicama ili kafićima. Tu su okruženi ljudima, ali bez obaveze da se nekome obraćaju i bez opasnosti da će se neko obratiti njima. U društvu drugih ljudi su, mogu da ih posmatraju i uživaju u prijatnim nerazgovetnim glasovima oko sebe, ali mogu da dođu i odu kad god žele, bez neprijatne potrebe da se domaćici izvinjavaju što odlaze ranije sa zabave.
  • Ekstroverte crpe svoju snagu iz druženja i razgovora sa ljudima. Kada su predugo sami, potrebno im je da odu u društvo da „napune baterije“. Za razliku od njih, introverte gube energiju i životni elan ako su predugo u velikom i bučnom društvu i potrebno im je da budu malo sami sa sobom kako bi se oporavili. I oni vole društvo, ali najčešće društvo jednog ili nekoliko bliskih prijatelja. Na velikim okupljanjima oni, pre nego ekstroverte, teže da se sa nekim izdvoje na stranu da pričaju o nekim ozbiljnijim temama.
  • Introvertni ljudi često otkazuju unapred dogovorene planove za druženja. Ne rade oni to zato što su bahati ili loši prijatelji. Rade to u trenutku kada shvate da im je preko potrebno da budu sami. Ako su ujutru napravili planove za kafu ili druženje, a tokom dana se iscrpeli i „unervozili“ jer su predugo morali da budu na raznim sastancima i pričaju sa poslovnim partnerima, ili su morali da idu na porodični ručak pun nametljivih rođaka, uveče će shvatiti da nemaju više energije za druženje i otkazaće dogovor. Ako bi se ipak naterali da odu na tu dogovorenu kafu, oni znaju da bi bili napeti, netolerantni i neprijatni prema njima dragoj osobi sa kojom treba da se nađu. A oni to svakako ne žele. I zato otkazuju druženje. Ili ako saznaju da će im se neplanirano na kafi pridružiti još nekoliko ljudi, tada takođe otkazuju.
  • Najviše vole da iskazuju svoje mišljenje u pisanoj formi. Tako mogu da se pripreme i temeljno obrazlože svoje stavove i ono što žele da kažu. Tako im niko ne upada u reč, niti postoji opasnost da nešto što su oni rekli bude opovrgnuto argumentima koji nemaju vrednost, ali su iskazani na zabavan, duhovit ili pak posprdan i podrugljiv način.Ovi umni i introspektivni ljudi ne mare mnogo za način kako je nešto prezentovano dokle god ima nečega vrednog u tome što je rečeno.
  • Ne vole kada treba da javno govore nepripremljeni. Za razliku od ekstroverta, koji mogu da smisle šta će govoriti dok se ujutru spremaju da krenu, introverte vole da budu unapred obavešteni i da se dobro pripreme (i ne treba to da kod sebe menjaju, već da ne pristaju na drugačije). Njima je važno da ono što će reći bude značajno, da oslikava njihova uverenja, a nije im mnogo važno da bude zabavno, vrcavo ili opušteno.
  • Rođendane vole da slave sa jednim ili sa samo nekoliko bliskih ljudi. I mnogo će radije odabrati miran restoran gde mogu da pričaju sa onim sa kim izađu, nego kafiće i diskoteke sa glasnom muzikom.
  • Introverte su ljudi koji ustaju pre ostalih ukućana kako bi bili sami sa sobom i sa univerzumom i kako bi u miru i samoći popili svoju jutarnju kafu.
  • Kada sede u autobusu ili vozu, oni će mnogo više želeti da gledaju zamišljeno kroz prozor nego da razgovaraju sa saputnikom. Ćaskanja i površni razgovori ih iscrpljuju, a razmišljanje i maštanje dok pasivno posmatraju mesta kroz koja prolaze hrani njihovu dušu. Oni će, prepušteni tišini, razmišljati o prošlosti ili praviti planove za budućnost, dok će se njihova otvorenija braća ekstroverti radije usmeriti na ono što se dešava oko njih u tom trenutku.
  • Oni se klone ćaskanja i opuštenih lakih razgovora sa ljudima koje jedva poznaju. Ne umeju dobro da ćaskaju i oni to znaju. Ali zato uživaju u ozbiljnim, važnim, dubokim razgovorima na teme za koje su lično zainteresovani i tu im onda nije važno da li razgovaraju sa ljudima koje poznaju ili sa nepoznatima.
  • Introverte lakše uspevaju da odlože neko trenutno zadovoljstvo radi neke veće nagrade (iako su i mnoge ekstroverte sposobne da to urade). Na primer, mogu mesecima i godinama da rade na nekom projektu bez ikakvih spoljašnjih priznanja, da bi nagrada došla tek kasnije, kada se pokažu rezultati istraživanja ili objave svoju knjigu.
  • Introverte ne vole samoreklamiranje koje je postalo tako popularno i naizgled neophodno u današnjem svetu, bilo da želite da uspete na poslovnom ili na privatnom planu. Svet selfija, citiranja samog sebe, reklamiranja samog sebe. Kažu: „Nije važno da li si pametan ako ljudima ne izgledaš kao da jesi“. Introverte takav svet ne vole. I zato veruju da ne mogu uspeti jer im je takvo ponašanje odbojno. A mogu. Treba samo da iskoriste svoje prirodne prednosti.

Introverte imaju svoje specifične snage koje uglavnom nemaju oni druželjubiviji. Introverte mogu da budu odlične vođe, govornici, aktivisti itd, ali njihova snaga ne leži u njihovoj šarmantnosti i harizmi ili duhovitom, vrcavom načinu izražavanja, već u njihovom čvrstom uverenju u ono o čemu govore.  Oni zaista vole to o čemu pričaju. Ako je u publici samo troje ljudi, oni će rado pričati njima kao da ih je na stotine (možda bi čak i radije pričali njima). Oni ostaju nakon predavanja i odgovaraju na sva pitanja publike.

Ekstrovertnost je samo jedna prijatna karakteristika koju smo mi pretvorili u „ugnjetački standard“ (Suzan Kejn) i poverovali da, da bismo u bilo kom aspektu svog života bili srećni, moramo posedovati ličnost gospođa koja zovu na fiksni telefon da nudi osiguranja, čišćenje klima uređaja i besplatne ručkove uz promociju. Zanimljivi javni nastupi i harizma nisu prednosti introvertnih ljudi, ali oni imaju svoje. Oni nisu slabije razvijena braća ekstrovertnih, već predstavnici jednog vrednog i dragocenog tipa ličnosti. I zbog toga oni ne treba da pokušavaju da imitiraju ekstroverte, da drže zabavna predavanja ili ćaskaju opušteno sa ljudima, već treba da razvijaju ono što je njima priroda dala: smiren ton, posvećenost ideji i vredan rad, istrajnost i nepokolebljivost. Svojom tihom istrajnošću oni mogu da postignu isto što i ektroverte šarmom i glasnoćom.

 

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email