Nedavni susret hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović i tehničkog premijera Srbije Aleksandra Vučića u Dalju i Subotici mnogima je ulio nadu u poboljšanje međudržavnih odnosa. Mediji su pomno pratili čitav događaj, a mnogi su ga okarakterisali kao istorijski. Obradovali su se i oni najskeptičniji, jer čak i da ne bude konkretnih pomaka u odnosima dveju zemalja, ovaj sastanak je dobar početak za neke buduće dijaloge i posredno doprinosi smanjenju tenzija u medijima i društvu. Da bi pažljivo izrežiran susret na mostu, tačno u podne, sa cvetnim rekvizitima, bio uverljiviji, potpisana je i Deklaracija o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja između Srbije i Hrvatske.

Međutim, samo pet dana nakon teatralnog sastanka predsednica je u svom govoru u Saboru povodom obeležavanja Dana državnosti Republike Hrvatske obesmislila već prvu tačku potpisane Deklaracije. Tačku koja se tiče unapređenja zaštite manjina. Potpisnici Deklaracije obavezali su se da u cilju unapređenja bilateralnih odnosa, regionalne saradnje i stabilnosti, kao i rešavanja otvorenih pitanja, sporazumno i aktivno pokrenu ili ubrzaju procese poboljšanja zaštite manjina, srpske u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji. No u još jednom od svojih “pomirljivih” govora na svečanoj sednici predsednica je zaštitu prava manjina u svojoj državi ocenila vrlo visokom, rekavši da je u tom segmentu hrvatsko društvo čak iznad proseka evropskih civilizacijskih standarda. “Oprostili smo i pozvali na povratak, obnovili kuće svima koji su zatražili, osigurali ustavna prava manjinama i stvorili uvjete istinske pomirbe. Time smo posvjedočili etičnost našeg domoljublja i autentičnost svoga europejstva”, pohvalila se predsednica.

Dosad su mnogi ukazivali na neuverljivost i problem s verodostojnošću u pojedinim prethodnim govorima koje je predsednica držala. Međutim, ne treba biti politički analitičar, komunikolog ili retoričar pa uvideti ovaj ogromni nesklad u izjavama. Neko bi pomislio da je srpska zajednica u Hrvatskoj zaista zadovoljna svojim položajem. Predstavnici Srba iz Hrvatske su, međutim, na pomenutom sastanku izneli vrlo konkretne probleme s kojima se suočava zajednica, na šta je Kolinda Grabar Kitarović rekla i da se lično obavezuje da će učiniti sve kako bi se unapredio položaj srpske manjine u Hrvatskoj i kako bi se na lokalnom nivou rešila sva pitanja s kojima se ljudi svakodnevno suočavaju.

Teško da su za pet dana, koliko je prošlo od potpisivanja Deklaracije do sednice Sabora, rešeni svi problemi koji muče srpsku nacionalnu manjinu u Hrvatskoj, kao što su povratak imovine, stanarska prava, isplata zaostalih penzija, priznavanja radnog staža, registracija srpskih škola, upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma itd., te da je dostignut “iznadprosečni standard” u ostvarivanju manjinskih prava. Još teže se netolerancija i govor mržnje koje institucije često tolerišu i prećutno odobravaju mogu nazvati uslovima istinskog pomirenja.

Uz sve nade i zadovoljstvo što je komunikacija između državnih funkcionera na neki način ipak pokrenuta, teško je poverovati u iskrenost i spremnost da će se konkretni koraci u sprovođenju mera navedenih u Deklaraciji u skorije vreme preduzeti. Jer ako predsednica smatra da su prava manjina ostvarena, i to na toliko visokom nivou, logično je zaključiti da će se ubuduće radije baviti pitanjima za koja smatra da se mogu unaprediti.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email