Nastavak razgovora s profesorom Milom Lomparom
Srpska kultura, kojom se vi kao profesor bavite dugi niz godina, prošla je historijski žrvanj trauma i iskušenja?
Srpska kultura, onda kada je formirana, bila je kultura kontakta. Država Nemanjića imala je svoju pravoslavnu i katoličku oblast. To se vidi u celokupnom političkom i kulturnom životu: imate jako puno arhitekture i plastike u Dečanima ili Studenici koja potiče iz majstorskih škola iz Kotora ili Italije. To vijugavo vodi i do tradicije latiniteta. Freske su uvek bile, kao simbol pravoslavnosti celokupne poruke, vizantijskih svojstava.
Potom je došlo do toga da je islamska kultura ostavila dubok trag i postala deo srpske tradicije. Dvadeset posto prvog izdanja Vukovog Srpskog rječnika predstavljaju turcizmi. Ideja srpske nacionalne države, kao i u drugim evropskim državama, povezana je u 18. i 19. veku sa usponom sekularizma. To obesnažuje instrumentalizovano mišljenje po kojem je nacionalna država vezana za versku komponentu. I svetosavska i kosovska tradicija stalno su bile u kontaktu sa drugim tradicijama. Jer, srpski narod se – u tzv. metanastazičkim kretanjima na Balkanu – pomerao sa juga na sever i sa istoka na zapad. Tako je došao u dubok doticaj i sa srednjoevropskom tradicijom. Sreten Marić je tačno rekao: „Crnjanskove Seobe nose ime naše sudbine.“
Kako u tom smislu promatrate 1918. godinu i kraj Velikog rata?
U tom trenutku Srbija je imala svoju državu i jedina je – od južnoslovenskih zemalja – bila na strani sila pobednica. Imala je očvrslu nacionalnu ideju (nacionalno ujedinjenje), državnu ideju (jedna država) i vojnu ideju (potvrđena vojska). Trebalo je stvoriti jedinstven kulturni obrazac koji bi premostio različite kulturne modele: pravoslavno-vizantijski model, srednjoevropski kulturni model, sve do snažnog uticaja protestantskog modela, vezanog za Dositeja Obradovića, snažne ličnosti srpskog i južnoslovenskog sekularizma. To je podrazumevalo sto godina izgradnje jednog kulturnog obrasca koji će biti dovoljno fleksibilan da uvaži različite tradicije, da spoji socijalno različite ljude, dinarsku i ravničarsku strukturu, svet gradova i ruralna područja.
Smatrate li da je stvaranje zajedničke države 1918. bila pogrešna ideja?
Stvaranje jugoslavenske zajednice nije moralo biti samo po sebi pogrešno. To je bila vrlo složena zajednica različitih tradicija i krupnih antagonizama. Ona je, međutim, značila prestanak rada na srpskom kulturnom integralizmu. Kako je mnogo kasnije pisao Slobodan Jovanović: „U Jugoslaviji su Srbi izvršili nacionalnu demobilizaciju.“ Započet je rad na konceptu jugoslovenskog integralizma. To nije moglo da uspe: zbog istorijskog nasleđe mu nije bilo dato da uspe. Sam jugoslovenski integralizam imao je velike unutrašnje protivnike. Reč je o katoličkoj akciji vezanoj za katoličko stanovništvo istočne obale Jadrana koje je bilo predmet stalne brige Vatikana. Jugoslovenska ideja je bila sumnjiva, ali ne zato što je bila srpska, nego zato što je bila nadnacionalna, možda masonska: nije bilo verovatno da bi katolički Hrvati mogli postati pravoslavni Srbi, ali je bilo moguće da – u sekularnom konceptu – postanu Jugosloveni. Tada u njihovom identitetu katolički činilac ne bi imao odlučujući doseg.
No, tek je komunistički koncept zadao smrtni udarac ukupnoj egzistenciji srpske kulturne ideje, zato što je taj koncept – nasilnim društvenim inžinjeringom – stvarao nove nacije. Ljudi to ne razumeju, jer polaze od zdravorazumske ideje da je kultura neko prirodno stanje. Ne, kao što samo ime kaže, kultura je nešto što se obrađuje, to je jedan konstrukt. Otuda i borba kultura: nameće li nama neko svoj koncept ili mi njemu ili se odvija neutralizacija dva kretanja. Komunistička ideologija u Jugoslaviji nametala se tako što je između ostalog negirala i srpsku građansku tradiciju. Ona je to činila na nasilan, besprizivan i totalitaran način. Da bi je mogli sprovoditi, srpski komunisti su – programski – pristali na samoporicanje.
Ali Srbi su sami prigrlili, prvo jugoslavenstvo a onda i komunizam?
To ‘prigrlili’ je pod znakom pitanja. Tu ne treba biti jednoznačan. Sa jedne strane, Srbija nije imala snage da nametne silama Antante, Francuskoj i Engleskoj, rešenje južnoslovenskog pitanja, naročito zato što je Rusija 1917. pobedom boljševika ispala iz igre. Unutar srpske tradicije došlo je do identifikacije sa jugoslovenskom idejom a unutar hrvatske, odnosno slovenačke tradicije nije do toga došlo. Hrvatska i slovenačka tradicija imale su – u svom dominantnom toku – neku vrstu ugovornog odnosa sa Jugoslavijom, dok je srpska tradicija obrazovala identifikacioni odnos. Prenela je sva obeležja identifikacije srpstva na jugoslavenstvo i otuda je unutar hrvatskog i slovenačkog doživljaja stvari to bilo shvaćeno kao nacionalno nametanje, a sa srpske strane je njihovo ponašanje doživljeno kao odricanje.
Možete li definirati to srpsko jugoslavenstvo?
Srbi su se identifikovali sa nečim što je bila budućnost, za koju nisu znali kakva će biti. Umesto toga je trebalo je da imaju ugovorni odnos sa jugoslovenskom zajednicom, kao što su to imale hrvatska i slovenačka zajednica. Imate polemiku srpskih intelektualaca, Ljubomira Stojanovića, Milana Ćurčina i Laze Popovića, 1923. godine u časopisu „Nova Evropa“, koji je izlazio u Zagrebu, u kojoj se kaže kako je „srpska ideja umrla“. U trenutku dok se tvrdi kako jasno postoje i slovenačko i hrvatsko stanovište naglašava se kako je najopasnije ako bi se pojavilo i posebno – srpsko stanovište. Kakav je to način mišljenja? To se govori u vreme kada Stjepan Radić još nije priznao Vidovdanski ustav.
Ugovorni odnos sa distancom i refleksijom, kada znate šta dobijate, šta gubite, mogao je biti puno zdraviji i povoljniji za Srbe. Oni tada nisu mogli uticati na spoljašnje odnose u Evropi, ali su mogli uticati na unutrašnje odnose u Jugoslaviji. Između dva svetska rata najveća briga je bilo ponašanje Italije. To je mnogo manje pogađalo srpske od hrvatskih i slovenačkih interesa. Taj identifikacioni sindrom Srba prema Jugoslaviji polazi od nedovoljno promišljenog kritičkog odnosa prema tradiciji Zapada. Ti projugoslovenski srpski intelektualci – još pre Prvog svetskog rata – „bili su jače osetljivi za lepe, nego za ružne strane zapadne kulture“. To kaže Slobodan Jovanović u emigraciji: kada je sve već bilo iza njega. Toliko vremena mu je bilo potrebno da se pomiri sa turobnom istinom i onda je saopšti.
Spominjete kulturne modele u stvaranju južnoslavenske države. Koji kulturni model je toj državi ponudila Srbija?
Ona je imala obrazovan francuski kulturni model, dok je u bivšim habzburškim zemljama dominirao srednjoevropski. U nekim oblastima je prednjačio – imate to kod Matoša – a negde je zaostajao. Trebalo je da dođe do postepenog neutralisanja suprotnosti. To je proces do kog se dolazi vremenom. Srbija je postajala spremna da se odrekne mnogih svojih tradicija, postepeno je pristajala i na federalizam (Banovina Hrvatska), kao što ih se – posle Drugog svetskog rata – i odrekla.
Srbi nisu bili spremni da se odreknu državne ideje, čak više nego – nacionalne. To je bilo katastrofalno. Hrvati su imali iskustvo pasivnog otpora i opstrukcionog delovanja prema ugarskom saboru, kao i Česi prema bečkom dvoru u mirnim vremenima, dok su Srbi imali iskustvo buna i ustanaka u ratnim vremenima ili u vremenima okupacije. Procena engleskog historičara Seton-Watsona 1911. godine bila je da su Srbi „hrabri i vojno spretni“, ali da će Hrvati i Slovenci u novoj državi preuzeti vodstvo kao kulturno zreliji.
Da je to značilo da će ih zapadne države u tome zdušno pomagati pokazuje njegovo mišljenje da bi „pobeda srpske ideje u novoj državi značila pobedu istočne nad zapadnom kulturom“, čemu bi se on „kao neko ko pripada zapadnoj kulturi“, kako kaže, „jako protivio“. To je neka vrsta orijentalizma o kojem je govorio Edward Said u svojoj čuvenoj knjizi. Jer, Seton-Watsona istočnu tradiciju posmatra kao manje vrednu, kao nešto što mora potčiniti i čime treba da upravlja.
Za koncept južnoslavenske zajednice su se zalagale mnoge historijske ličnosti, od J. J. Strossmayera, preko kralja Aleksandra do Josipa Broza Tita. Da li je taj spoj istoka i zapada na ovim prostorima ikada bio moguć?
Taj spoj je u osnovi nemoguć. Učinjen je očigledno nemogućim nakon Jasenovca. Od tada sporazum između Srba i Hrvata više nije moguć. Jasenovac predstavlja granicu koja je neprelazna. To je nešto što nije moguće neutralisati i nešto što obelažava trajno iskustvo srpskog nacionalnog postojanja. Iskustvo genocida je neuporedivo sa bilo kojim iskustvom teških srpsko-hrvatskih razmirica pre njega. Otud više nije moguć neki politički hrvatsko-srpski spoj. To ne znači da nisu mogući individualni odnosi Hrvata i Srba. Kako će se urediti pojedinačni životi i međusobni odnosi, svako može da odluči kako god želi, jer je to stvar individualnih izbora. No, u kolektivnim formacijama ti spojevi više nisu mogući.
Uostalom, taj spoj više nije moguć ni između Jermena i Turaka, a između Jevreja i Nemaca je moguć na jedan veštački način – tako što Jevreja u Nemačkoj praktično više nema. Taj odnos sa Jevrejima više nije stvar nemačkog aktualiteta već nemačkog sećanja. Na tome sećanju se u Nemačkoj jako puno radilo od 1945. do danas, na način da se nemačko sećanje naveže na to iskustvo pogroma Jevreja. U Titovoj Jugoslaviji se nikad tako nije ponašalo zbog dominantne ideološke matrice o velikosrpskoj hegemoniji. Kao da bilo kakva hegemonija može biti razlog za – genocid. Ili možda može: ako je reč o narodu „istočne kulture“?
Ipak, vezano za pitanje kako je srpsko hrvatski odnos postao nemoguć, u knjizi beogradskog novinara Momčila Đorgovića „Tragedija jednog naroda – šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“, ubistvo hrvatskih predstavnika na čelu sa Stjepanom Radićem u beogradskoj skupštini 1928. objašnjeno je na način da je tim ubistvom „u nekoliko sekundi uništena ideja Jugoslavije“…
To je prost način razmišljanja, netačan i ideološki instrumentalizovan. Ubistvo kralja Aleksandra 1934. godine, koji je sproveo bugarski VMRO u saradnji sa hrvatskim ustaškim pokretom, bilo je takođe individualni politički atentat. Ako je jednim političkim atentatom bila nemoguća Jugoslavija, onda je ona sigurno bila nemoguća i drugim političkim atentatom. Jasenovac je kolektivno, dugotrajno i sistematsko ubijanje čitavog jednog naroda; između ostalih i staraca, žena i dece koji nisu imali nikakve odgovornosti ni krivice. To nisu uporedive stvari.
Ubistvo Stjepana Radića je atentat velike političke težine koji je izazvao prirodnu reakciju širokih masa u Hrvatskoj. Ali, podsećam da je Vlatko Maček, u godinama posle ubistva Radića i posle ubistva kralja Aleksandra, vodio udruženu hrvatsko-srpsku koaliciju i u Kragujevcu imao predizborne skupove pred nekoliko desetina hiljada ljudi. Pokazalo se da nije problem da jedan Hrvat bude na čelu hrvatsko-srpske liste. Kao što je jedan Hrvat 35 godina – duže od svih Karađorđevića – vladao Jugoslavijom. Ono što se dogodilo 1941. moglo je ostati takvim samo pod komunističkom vladavinom.
Jedan od značajnih srpskih intelektualaca, Borislav Mihajlović Mihiz, govorio je da i nakon svega „u svakom Srbinu čuči jedan Jugoslaven…“ Kako danas objašnjavate jugoslavenstvo značajnog broja Srba?
To je Mihiz rekao 1990. Poenta je u tome što je taj osećaj decenijama podstican i nagrađivan: od strane svih naših vlasti. Razgovaramo u Beogradu, u kojem možete videti kako je kreirano pisanje štampe i kako je strukturisan TV program. U javnom prostoru taj Beograd, osim nešto srpskih folklornih elemenata, deluje kao potpuno jugoslovenski grad. U njemu je moguće raditi najneobičnije stvari. U svojoj knjizi Duh samoporicanja navodim da je direktor Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“ Vlaho Bogišić odabran da oblikuje srpsko leksikografsko odeljenje u Službenom glasniku u Beogradu. Ako je moguće da jedan državni službenik iz Hrvatske kreira jedno državno preduzeće u Srbiji, onda pitam: je li moguće i obratno? Nije moguće.
Kada je, 4. jula 2016. godine, isti taj vremešni čovek doktorirao na Novosadskom univerzitetu, sa slabom tezom o Krleži, već 7. jula 2016. godine (uzgred: na dan rođendana Miroslava Krleže), na RTS-u, u centralnom terminu političke emisije OKO-magazin, imate izveštaj o tom događaju. U istom julu 2016. godine, jedna znatno mlađa i nesravnjivo superiornija kandidatkinja, odbranila je – pod mojim mentorstvom i mentorstvom koleginice Rihter iz Halea – prvi dvojni (srpsko-nemački) doktorat na Filološkom fakultetu u Beogradu. To znači da je istovremeno postala doktor književnih nauka i u Srbiji i u Nemačkoj: dve diplome, nikakva nostrifikacija. Rad o uticaju Hale-Lajpcig kruga na prosvećenost Dositeja Obradovića napisan je i na nemačkom i na srpskom jeziku, tako je i branjen, komisija je imala tri srpska i dva nemačka člana. O tome nije bilo ni reči u javnosti: ni na RTS-u. Kakva je to onda javna i medijska okrenutost Evropi? Nije, dakle, reč o Evropi nego o podsticanom i nagrađivanom zanemarivanju evropskih u korist jugoslovenskih zasada.
Zašto vas ta otvorenost grada smeta? Oni ljudi kojima je Beograd simpatičan, naglašavaju njegov šarm i kozmopolitski duh, šarenilo latinice i ćirilice…
Na javnim mestima dominira latinica, ćirilice je u iščezavanju. Njen dozvoljen prostor su natpisi na pekarama, ponekoj zanatskoj radnji i na grobljima. Ako bismo se sada prošetali po Knez Mihajlovoj i po Terazijama, lako biste se u to uverili. Tako je bilo decenijama u Hrvatskoj. Zar je to normalno? Beograd – za one koji ne neguju nežan odnos prema titoističkom jugoslovenstvu – nije otvoren nego zatvoren grad. Stepen njegovog kosmopolitizma i elitizma utvrđuje se prema javno i prikriveno neprijateljskom odnosu prema srpskoj tradiciji. To nije kosmopolitizam nego raspršena i programirana nehajnost. Njegov šarm je oblik njegove neuređenosti, nesolidnosti i odsustva norme. Tako je moguće – u srcu ovog navodnog kosmopolitizma, u „Politici“ – na osnovu čovekovog imena i prezimena, određivati čoveka kao „jednog Crnogorca“. Kada je to moguće? Kada on zastupa političko mišljenje sa srpskog stanovišta. Ko ga tako diskriminiše? Najvatreniji zastupnici navodnog kosmopolitizma. Beograd je i danas glavni grad mrtve Jugoslavije. Otkad su mrtvaci postali tako simpatični?
Za kakve hrvatsko-srpske odnose se vi zalažete?
Obrazovane na načelu uzajamnosti: koliko tamo, toliko ovde. Pošto je titoističko nasleđe takvo da podstiče asimetrične odnose a ne odnose uzajamnosti, onda se svaki pokušaj uravnoteženja tih odnosa smatra problematičnim. Nekoliko dana nakon proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije hrvatska premijerka Jadranka Kosor vodila je delegaciju privrednika u Prištinu. Ona je tako pokazala podršku nezavisnosti Kosova i Metohije. Ta podrška je direktno suprotna srpskim interesima. U isto vreme postoji dominantni trgovinski lanac u Srbiji koji svojim kreditima podržava hrvatska država. Da li je to normalno?
Ili: Štefan File, kao evropski komesar za pridruživanje, traži – to sve piše u mojoj knjizi sa podacima i datumima – da fabrika duvana Rovinj treba da prodaje svoje cigarete u Srbiji po nižoj poreskoj stopi, iako je Hrvatska postala članica EU i otud bi trebalo da bude veći porez na te cigarete: kao i kod drugih članica EU. Premda su se pobunile američke fabrike duvana iz Niša i Vranja ostalo je onako kako je poverenik EU rekao. Dakle, EU smatra da bi zarad rovinjske fabrike trebalo degradirati na srpskom tržištu proizvođače iz Niša i Vranja. Zar nije normalno insistirati na ravnopravnosti?
Ili: srpska javna pozornica je uvek bila otvorena za gostovanja iz Zagreba, dok na suprotnoj strani nije tako.
Što se tiče teatra, ne bih se složio sa vama: dosta kazališnih predstava iz Beograda zadnjih godina gostuju u Zagrebu. Ne mislite li da bi ova vaša „striktna uzajamnost“ mogla obeshrabriti naročito mlade ljude koji putuju i druže se…?
Prostor teatra nije jedini javni prostor. Ne pratim teatar, jer ga ne volim. Tešim se da je o njemu loše mislio i Tin Ujević. Što se tiče individualnih izbora i druženja, nikada se o tome ne izjašnjavam. Izjašnjavam se protiv stvari koje je nametnula državna politika. Ostajem u svojoj struci: Službeni glasnik štampa „Teoriju književnosti“ Milivoja Solara iz 1994. godine iz koje su izbačeni svi srpski pisci. Napominjem da postoji i Solarova „Teorija književnosti“ do 1990. kada su u toj knjizi srpski pisci bili zastupljeni. Da srpski izdavač štampa „Teoriju književnosti“ u kojoj nema ni jednog srpskog pisca to mi se ne čini normalnim. U Beogradu je takođe štampana „Teorija književnosti“ sarajevskog profesora Zdenka Lešića, koja je bila daleko uravnoteženija, u kojoj su srazmerno bili zastupljeni hrvatski i srpski pisci, gde je drugo izdanje štampano na ćirilici. To je u redu. Jer, takva knjiga je saobražena sredini u kojoj se pojavljuje.
Podsećam da je Milivoj Solar bio poslednji ministar kulture leve vlade u Hrvatskoj pre raspada Jugoslavije. Nedavno je bivši predsednik stranke levice, Zoran Milanović, rekao da je ponosan što mu je deda bio ustaša. Srbija je sa tom i takvom levicom pravila državu od 1945. do 1990. Posle svega, najmanje što možemo je da stvari imenujemo pravim imenom. Ako pažljivo čitate moju knjigu, onda ćete videti da nemam primedbi na hrvatsku politiku, premda o toj politici imam izrazito negativno mišljenje. Sama po sebi, ona me ne zanima. Imam primedbu na srpsku državnu politiku koja ovde obezbeđuje promociju hrvatskih interesa kao da je to normalno.
Želite li reći kako postoji određena urota protiv srpskih nacionalnih interesa?
Ponavljam da treba obrazovati normalne međudržavne odnose na principu uzajamnosti. Ali toga ovde u Srbiji nema. Zašto? Zato što dominira koncepcija titoističkog jugoslovenstva u kojoj na svakom koraku morate dokazivati svoju odanost nečemu što više ne postoji. Moja knjiga zapravo ima vrlo umerenu tezu koja poziva da izvučemo konsekvence iz novonastale situacije. Postoje dve države sa teškim istorijskim nasleđem. To nije razlog da se ljudi ubijaju. Ali, nije razlog ni da se grle. Dovoljan je državni saobraćaj po načelu uzajamnosti. Vi ovde na svakom koraku imate ogromne bilborde koji pozivaju da se letuje u Hrvatskoj ili obaveštavaju o danima hvarske kuhinje. Nijedan od njih nije uništen ni oštećen – za razliku od ćiriličnih tabli u Hrvatskoj. Počnimo od proverljivih stvari.
Ostatak razgovora možete pročitati na:
Milo Lompar: Osnovni impuls mladog čoveka više nije pobuna, već uklapanje u sistem (1)
Naslovna fotografija: Medija centar Beograda
