Evropska unija juče je u Rimu slavila okrugli, 60. rođendan. Od marta 1957. godine, kada su potpisani Rimski ugovori i položeni temelji ekonomske, u perspektivi političke integracije, svet i Evropa dugo su se razvijali u jednom ritmu, da bi u ovom veku krenuli različitim stazama. Svet se vratio geopolitičkom razmišljanju, EU ostala verna promociji idealistički definisanih vrednosti.

Svet i Evropska unija, šezdeset godina kasnije – ko je od njih staromodan, a ko moderan, ko tvrdoglav, a ko otvoren?

Već u samom uvodu ovog teksta, jedna reč će verovatno zasmetati i zagovornicima i ljutim kritičarima Unije, kao i onim neutralnima koji EU doživljavaju u jednom dahu sa vestima o vremenu, u smislu – da vidimo šta nam je viša sila za sutra smislila!

Šta je evropska „zajednica vrednosti“ nije uvek do kraja pojmovno omeđeno, ali osnovni konsenzus postoji: demokratija i vladavina prava (duhovno nasleđe grčko-rimske antike), sekularna država (doba prosvetiteljstva), ljudska prava i liberalna ideja (Francuska revolucija), miroljubivo rešavanje međunarodnih konflikata (gorko plaćena lekcija dva svetska rata), poštovanje nacionalnog suvereniteta i prava naroda da samostalno donosi vlastite odluke (taj contradictio in adiecto koštao je svet toliko ratova!).

Gde će Unija od trenutka do trenutka staviti akcenat, kako poređati prioritete, nije fiksno, već zavisi od slučaja do slučaja. Na Kosovu je poštovala pravo albanskog naroda na otcepljenje, a državni suverenitet Srbije gurnula u drugi plan, dok je u Ukrajini prvenstvo dala održanju spoljnih granica, a prava ruske manjine, dva i po puta brojnije od kosovskih Albanaca, stavila u drugi plan.

Još jedan čuveni slučaj fleksibilne primene vrednosti – zbog iliberalne društvene i političke klime, Rusiji se, nevezano s ukrajinskom krizom, odbija pristup u evropsku „zajednicu vrednosti“, ali su se mnogo ozbiljnije turske povrede ljudskih prava i diplomatskih uzusa sve do nedavno podnosila praktično bez pogovora.

Svejedno, ne treba imati dilema: EU se drži svojih vrednosti, nekad iz stvarnog idealizma, nekad iz praktičnog refleksa.

Da se srpski lider Slobodan Milošević početkom devedesetih javno kleo u evropske vrednosti, sve da je iza leđa i radio ono što je radio, drugačije bi Srbi prošli kroz devedesete.

Ko to ne veruje, neka baci pogled na primere Franje Tuđmana, Izetbegovića starijeg, Hašima Tačija ili Mila Đukanovića: četiri loša ubiše lošeg Miloša.

Računa se izgovorena reč. Šta je demokratija, to određuje javni evropski diskurs, a ne sam karakter demokratskih institucija.

Poziv na licemerje?

Da li to znači da je ulazak u evropsku zajednicu vrednosti popločan licemerjem?

Tu je dopušteno više interpretacija. Veliki nemački sociolog Niklas Luman govorio je da se „o svemu može razgovarati, osim o istini“, čime je samo potvrdio one kulturološke teorije koje u pristojnoj laži vide početak civilizacije.

U dugoj političkoj istoriji Starog kontinenta već se toliko nepristojno lagalo u miru, a iskreno ubijalo u ratu, da je svaka pristojna laž napredak. Dovoljno ponovljena, ona deluje povratno na rađanje odgovarajućeg faktičkog stanja.

Ako se pogleda krvava istorija evropskih ratova, Unija je džinovski korak napred u transformaciji pristojne laži u ostvarivu istinu.

Samo oni koji su ideju o ujedinjenoj Evropi slobodnih i pravdoljubivih nacija doživljavali utopijski, a pritom propuštali da primete njen karakter naravoučenija iz epohe ratova, mogu biti razočarani.

Da je nema, Uniju bi trebalo izmisliti. Kakva će ona biti, o tom se treba svađati.

Velt: Jedinstvo bez iluzija

U tako opisanom okviru punom protivrečnosti, razapetom između idealnog i ostvarivog, kreću se sve analize jubileja EU u medijima nemačkog govornog područja.

„Često se čuje da je istorija evropskog ujedinjenja istorija kriza. To je dijagnoza koja bledi u sudaru sa stvarnošću. Potrebno ju je formulisati još drastičnije: proces evropskog ujedinjenja je rođen iz krize. Nema veće krize od nulte tačke na kojoj se Evropa nalazila 1945. godine“, piše nemački Velt.

List citira iz memoara Pol-Anrija Spaka, belgijskog ministra spoljnih poslova u vreme potpisivanja Rimskih ugovora u martu 1957. godine: „Bila je to nezaboravna proslava. Italijani su sve odlično organizovali. Okupili smo se na Kapitolu, u sali ‘Oracija i Kurijacija’ (Orazi e Curiazi). Kad je dokument potpisan, rimska zvona su zvonila svom snagom pozdravljajući rađanje nove Evrope. (…) Ali jedinstvo Evrope može imati uspeh jedino ako poseduje konačni karakter.“

Kakva oholost, komentariše list, „kad je svakome jasno da u istoriji ne postoji ništa konačno. Poziv za ‘više Evrope’ je toliko besmislen i dezorijentisan kao i poziv za ‘više Luksemburga’ ili ‘više Poljske’. Potrebna nam je bolja, fleksibilnija, ljubaznija Evropa, delatnija u proklamovanom, skromnija u busanju u prsa.“

ORF: Kriza kao šansa

„Rimskim ugovorima stvorena je epohalna pravna novina: države su delegirale deo svoje suverenosti i tako stvorile nadnacionalnu pravnu zajednicu. Prvi put u istoriji, kolektivno pravo je dobilo primat nad državnim“, piše austrijski ORF.

Evropsko jedinstvo treba doživeti u realističnom ključu, smatra taj medij.

„Ako se danas govori o Evropi različitih brzina i to proglašava katastrofom, da pa šta? Ništa novo, u EU je uvek postojala jedna grupa koja je vukla napred i drugi koji su se držali za dovratak… Da radovi na evropskoj kući na pojedinim mestima idu brže, ne znači da će srušiti statiku. Sigurno, da se u većoj harmoniji ‘kucka’ sa svih strana, to bi ugrejalo mnoga srca. Međutim, najkasnije od velikog proširenja 2004. poziv na apsolutno jedinstvo je postao anahronizam. Šezdeset godina kasnije, idealistička fasada EU je srušena, ali je skelet racionalnosti ostao“.

Noje cirher cajtung: Ide se dalje, dok dalje više ne ide

„Sva ta pusta priča o različitim brzinama hrani sumnju da su čak i ona, revolucionarno doživljena scenarija iz paketa Evropske komisije, obični smokvini listovi. Reklo bi se da se u EU o promenama uopšte ozbiljno ne razmišlja, samo maše papirima. Zbog toga je najverovatnija budućnost ‘sve kao i do sada’, odnosno ‘sve isto, dok ne puknemo’“, ocenjuje švajcarski list.

Ipak, i „neutralni“ Evropljani, ako takvih uopšte ima, upadaju u zamku istorijske nostalgije EU – kako je to bilo kad smo i mi, Švajcarci, učestvovali u stvaranju Unije, iako tek toliko da im bacamo balvane pod noge!

U to ime, Noje cirher cajtung opisuje epizodu iz dana koji su prethodili potpisivanju Rimskih ugovora 1957.

Dokumenti su pripremljeni u Briselu, pa transportovani teretnim vozom za Rim. Mlađoj generaciji, odrasloj na internetu, to je teško objasniti na verodostojan način.

U Bazelu je carina blokirala kompoziciju, a pratioca papirnog tereta uputila da se preseli u putnički voz i sačeka dokumente u Milanu, kad i ako švajcarski službenici odustanu od nameta na evropsku budućnost.

U Milanu su se teretni i putnički voz mimoišli, pa su dokumenta kasnila u Rimu. Serija nezgoda se nastavila. Nacrti su menjani u poslednji čas, sve je moralo da se štampa još jednom. Dva dana uoči termina, papiri i print-šabloni stajali su raspoređeni po podu radi bolje preglednosti.

Ujutru su stigle čistačice i savesno pobacale sve smeće s poda. Da bi se ugovori pod hitno ponovo štampali, slagali i povezivali, angažovan je lokalni studentski servis. U poslednji trenutak, studenti su zatražili veće honorare i stupili u štrajk.

I tako se dogodilo da su Adenauer i kolege 25. marta te godine potpisivali dokumente sa odštampanom prvom i zadnjom stranicom, a unutra prazno.

To je vesela Evropa. Ona druga je 24. marta pre 18 godina učestvovala u bombardovanju Srbije.

Problem s Evropom je u tehnici, ne u ideji – kako imati više prve, manje druge, a da ti se u kombinaciju još ne uvuče i „više Poljske“.

Frankfurter algemajne cajtung: Evropljani ujedinjeni na svoju sreću ili nesreću

Frankfurtski list se vraća deset godina unazad i citira deo iz Berlinske deklaracije, kojom je Unija slavila 50. godišnjicu: „Građani EU su ujedinjeni u sreći.“

„Hoće li se evropski establišment usuditi da tu rečenicu ponovi na ovoj proslavi? Unija je preživela još jednu deceniju, ali s dubokim ožiljcima i nezaraslim ranama. Posleratno oduševljenje idejom ujedinjenja odavno je ustuknulo pred skeptičnom troškovnom računicom, a i ona se već ponegde pretvara u odbojnost, čak mržnju. I u onim krugovima, koji ne negiraju prednosti jedne miroljubive Evrope bez unutrašnjih granica, moguće je sresti stav da su Evropljani ujedinjeni u nesreći. (…) Uniju muče nove krize i stare greške u konstrukciji. Ipak, poslovica da je cilj putovati, a ne stići, nikad nije bila tačnija nego kad se primeni na evropsko ujedinjenje. Cilj je put, čak i kad vodi preko litica i kamenjara“, komentariše taj list.

Zidojče cajtung: Hoće li nas istorijska simbolika spasiti?

Bavarski dnevnik je najemotivniji u evociranju događaja od pre 60 godina. Predmetu analize list se približava iz ugla genius loci, „duha“ konkretnog prostora u kome su Rimski ugovori svojevremeno potpisani.

Zidojče cajtung: „Ni 160 lustera nisu dovoljni da bi osvetlili ovu veliku salu. U strogom redu vise sa kasetirane tavanice, svi u pogonu. Ali ‘Sala Oracija i Kurijacija’ na prvom spratu Konzervatorske palate je tako visoka i voluminozna, da bi je samo reflektori zaista osvetlili. Ili sunce. Ali ono ostaje napolju, prigušeno mlečnim staklima. Zato je taj prostor u stalnom sutonu, drema na istorijskom Kapitolu. U mračnoj težini, monumentalna i moćna, ta se sala skupila u imenu dve porodice, čiji je krvavi obračun jednom spasio Rim. Nadajmo se da će organizatori ovog puta uključiti još koju lampu da znamo kud idemo.“

Patetika? Ako se arhitektura koristi u društvenodijagnostičke svrhe, onda je to što piše bavarski dnevnik niz racionalno složenih rečenica.

Genius loci obavezuje, o tome nema sumnje. Verovatno bismo imali posla sa drugačijom Unijom da se pre šest decenija formirala u auli Konstantina Velikog u Triru, krunskoj dvorani Karla Velikog u Ahenu, dvorcu Vo-l-Vikomt (Vaux-le-Vicomte) kod Pariza, ili pod šatorom u Efesu gde je do turskih osvajanja stajala Jovanova bazilika Justinijana Velikog.

Ovako, Unija je rođena u palati koju je renovirao i dogradio Mikelanđelo, fasadu ukrasio takozvanim kolosalnim redom, prosekao belvi osu ka gradu, otvorio perspektivu i nagovestio barok. Ono što je taj genius loci preneo na Uniju su monumentalnost, estetika čistih linija i daleki horizonti.

Plus, novi početak. Kapitolski trg je renoviran tri godine posle „sacco di Roma“ (1527), kad su nemačke, španske, italijanske i druge, ali definitivno ne srpske vojne horde, opljačkale i zapalile Rim.

Mikelanđelove intervencije imale su simboliku „dižemo se iz pepela“, a pre 60 godina isti takav pečat utisnule i Evropskoj uniji.

Kako se onda moglo dogoditi da su predstavnici nacija koje su pre šest decenija, juče u reprizi, trasirale zajedničku budućnost kontinenta niz Mikelanđelove ose lepog pogleda, mirno gledale dok su se rušili i palili srpski mostovi, pruge i raskršća, a šrapneli pogađali bebe na noši?

Zašto su siroti srpski „duhovi prostora“ izbombardovani dok su stajali u zagrljaju s ljudima koji su ih trenutno nastanjivali?

Zato što nisu bili ni renesansa ni barok, ni Istok ni Zapad, ni riba ni devojka, tek tu i tamo, u najboljim slučajevima, moderna arhitektura? Uniji nije potreban novi početak, već liberalni ispovednik starih grehova.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević