Sa jednim od najpopularnijih političkih analitičara u Srbiji i najomiljenijih profesora na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sociologom Jovom Bakićem za P-portal razgovarali smo o sadašnjosti, prošlosti, budućnosti, odgovornosti pojedinca, stanjem u Srbiji i regionu…

Kako se živi u Beogradu na početku ovog proleća 2016. godine?

U Beogradu je, kada je prosečan građanin u pitanju, a siromahe ne moramo ni pominjati, život očajan. Kapitalizam u svom tranzicijskom izdanju ili u izdanju periferijskog kapitalizma, ne može izgledati ni u najmanjoj meri čovečno.

Šta čitate, slušate i gledate ovih dana?

Čitam literaturu o krajnjoj desnici u Evropi. To me doslovce kao čoveka i građanina ubija, ali i intelektualno raduje, jer saznajem kakve je strategije sve čovek spreman da primeni kako bi sebe predstavio boljim no što uistinu jeste. Mučno, ali i otrežnjujuće.

Koji su najveći problemi sa kojima se danas suočava jedan prosečan stanovnik regiona?

Nezaposlenost, smanjivanje plata i penzija, te sveopšta materijalna i moralna beda. Mogu samo da pretpostavim da je konfesionalna i etnička mržnja sve opasniji i nasrtljiviji problem za one koji su se našli u položaju manjine u nekoj od „nacionalnih“ država.

Ako se pogledaju vladajuće partije regiona, primećuje se da su na vlasti partije desnog centra. Po čemu su one međusobno slične, odnosno različite?

Jovo BakicIako je još rano da ocenjujem vladu u Hrvatskoj, činjenica da je ministar za kulturu osvedočeni ustaša, ponosan na tu činjenicu, govori više od svega što bih mogao reći. Tužno je i mučno je, a mogu se samo nadati, pošto moći nikakve nemam, da neće biti dodatno opasno za preostale Srbe, Jevreje i Rome. Što se vlade u Srbiji tiče, radi se o autoritarnoj vladi i razvijanju kulta vladajuće ličnosti posvećenoj vladi. Ona se obilato služi demagogijom kako bi se prikazala bliskom građanima Srbije. Pošto je potrebno da se umili EU, trudi se da glumi razumevanje i dobru volju prema manjinama i susedima, što nikako nije rđavo, pa iako izaziva mučninu.

Situacija sa nezaposenošću je mnogo gora nego što to pokazuju podaci. Posebno kada su mladi u pitanju. Kada jednog dana sve te silne generacije bez radnog staža, sa privremenim i honorarnim poslovima, dođu u godine za odlazak u penziju, šta će se desiti?

Niko to ne zna. Ono što se može pretpostaviti jeste da nas čeka socijalna implozija. No, čini mi se da bi se to moglo dogoditi i na globalnome nivou pre no što udari Srbiju ili Hrvatsku. Osim toga, verujem da će čitav svet koji poznajemo morati da se temeljito promeni u narednome periodu, jer ovako kako ide ne može daleko dogurati.

Kako ste već jednom primetili – ne možete varati sve ljude sve vreme. Danas kada imamo škole koje ponosno uče manipulaciji, kada su PR i HR, vrhunske profesije, jako plaćene, kada marketiške agencije cenzurišu ekonomski, kada se propagira vera pozitivizma, samopomoći i lajfkouča,… kako propoznati laž?

Verujem da ljudi prosečne inteligencije i obrazovanja prepoznaju laž. Pitanje je samo da li im u određenom trenutku odgovara da se lažima povinuju zarad ostvarenja nekih ličnih ili posebnih interesa. Trenutno se ljudi masovno povinuju lažima, kako bi ostvarili lične ili posebne interese, a možemo se samo nadati da to tako neće doveka biti.

Koliko smo još daleko od formiranja neke regionalne leve partije. Partije prekarijata. Da li je ta ideja „buđenja jedne nove snage“ još uvek daleka utopija?

U ovom trenutku to zaista deluje kao daleka utopija, ali me ne bi iznenadilo da do takvog koraka dođe za deset ili dvadeset godina, jer ima ljudi kojima je već sada jasno da je Jugoslavija rasturena u sklopu rastakanja evropskog socijalizma kako bi se mogli imperijalni i usko-nacionalistički interesi ostvariti. Zar zaista neko misli da bi ministar Hasanbegović ili premijer Aleksandar Vučić (ministra Vulina ili Tomislava Karamarka tek onako usput da se prisetimo) mogli predstavljati uticajne ličnosti u bilo kojoj široj političkoj zajednici? Bili bi to tek tužni klovnovi. No, imperijalni interesi uopšte nisu u nesaglasju s malim i uskim nacionalističkim interesima i zbog toga im jugoslovenstvo nikada nije ni bilo po volji. Jugoslovenstvo je tražilo šire duhove, a njih nije bilo na pretek.

Šta vam daje snage i volje da se i dalje borite za bolje, pravednije društvo?

Čovek se u životu bori protiv smrti. Čitav je život posvetio borbi koju ne može dobiti. Mnogo je razloga za očajanje, pa i taj da je moja generacija, iako nije bez presedana, jedna od najrđavijih na slovenskom jugu u poslednja dva veka (može se porediti s ustaškom, odnosno četničkom, kao i onom Anta Starčevića i Jaše Tomića, odnosno Josipa Franka i Nikole Pašića, te Anta Pavelića i Draže Mihailovića, odnosno Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića), proćerdala ono što su neke ranije ostvarile. No, sve one nemaju tapiju na budućnost, iako su npr. Srbima u Hrvatskoj upravo ove generacije, uz presudnu pomoć velikih sila, odredile sudbinu. Osim toga, makar etnički mrzitelji, kapitalisti i imperijalisti bili trista puta moćniji od mojih prijatelja i mene, ako im se ne suprotstavljam dok živim, kao i da nisam živeo. Izgubiću? Pa šta, ako sam se pošteno borio? Poraz je neminovan, ako se predam, a, ako se borim, može biti, uprkos svim predviđanjima, da ću i pobediti. Nema predaje!

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email