Rad Janka Veselinovića, profesora novosadskog univerziteta i poslanika u Narodnoj skupštini Srbije, u mnogočemu je vezan uz Srbe u Hrvatskoj i odnose dviju zemalja: predsjednik je parlamentarne grupe prijateljstva s Hrvatskom i član parlamentarnog odbora za Srbe u dijaspori i regiji, ali i jedan od pokretača znanstvenih skupova na temu srpsko-hrvatskih odnosa koji se već tradicionalno održavaju u Golubiću Obrovačkom. S obzirom na to da je porijeklom iz sjeverne Dalmacije, svjestan je problema s kojima se suočavaju povratnici, pa im aktivno pomaže u povratku i integraciji. Pored svega, autor je niza stručnih članaka o položaju manjina u Srbiji i Hrvatskoj i njihovoj pravnoj zaštiti. Razgovor počinjemo komentarom ovogodišnjeg skupa u Golubiću.

– Ovaj, osmi po redu međunarodni naučni skup, za temu je imao znanje i identitet. Jedan od najvažnijih zaključaka je da je očuvanje identiteta bitno za opstanak nacionalnih manjina i da je nacionalni identitet višeslojan: čine ga jezik, pismo, kulturna raznolikost i vera, kao i ekonomski identitet, bez kojeg nema uslova za očuvanje drugih obeležja. Istaknuto je da zaštita sopstvenog identiteta ne sme da ugrožava druge identitete te da je neznanje opasnost za sopstveni identitet i osnov za ugrožavanje identiteta drugih. Nasuprot tome, znanje je osnov upoznavanja sa sopstvenim nacionalnim identitetom, ali i identitetom drugih; za to su, svakako, važni i škola i sistem obrazovanja, manjinske institucije kulture i porodica. Država, kako matična tako i ona u kojoj manjine žive, mora da učini znatno više da manjinski identiteti ne bi bili ugroženi. U poslednje dve godine zaživele su i letnja škola za studente i postdiplomce iz Srbije i Hrvatske na temu ‘Holokaust i genocid – učenje iz iskustva u cilju stabilizacije regionalne politike na Balkanu’ te likovna kolonija, u kojoj su učestvovali profesori i saradnici sa hrvatskih i srpskih umetničkih akademija. Svi učesnici skupa većinu su vremena bili smešteni u Golubiću, u autentičnoj povratničkoj sredini. Tako su imali pun uvid u svakodnevne probleme povratnika, ali i mogućnost izgradnje boljih međunacionalnih odnosa, koji su u obrovačkom kraju na visokom nivou i gotovo bez međunacionalnog jaza. Za to su svakako zaslužni i gradonačelnik Ante Župan i njegov zamenik Stanko Mijić koji, iako pripadaju različitim narodima, složno rade za dobrobit svoga kraja.

 

OBROVAC KAO PRIMER

Koliko Srbija i Vojvodina mogu pomoći povratnicima u održivom ostanku u Hrvatskoj, u što spada i ekonomsko oživljavanje povratničkih krajeva?

– Nezadovoljan sam odnosom matične države prema Srbima u Hrvatskoj, ali i prema Srbima u regionu uopšte; to ne govorim kao poslanik i predsednik opozicionog Pokreta za preokret, nego kao čovek koji smatra da nacionalna politika Srbije ne može biti celovita ako u obzir ne uzme i četiri miliona Srba koji žive van državnih granica. Granice Srbije i bivše Jugoslavije su se pomerale, ali su ti ljudi oduvek živeli na tim prostorima, a čini mi se da je danas briga o njima na istorijskom minimumu. Srbija dve godine nema ambasadora u Hrvatskoj, a godinu i po čelnog čoveka Uprave za dijasporu i Srbe u regionu, tako da taj deo državne uprave uopšte ne funkcioniše. Nema nikakvih projekata usmerenih prema Srbima u Hrvatskoj. Nasuprot tome, Vlada je odlučila da proda Tesla banku. Nerazumno, to je mogao biti ekonomski nukleus oživljavanja povratničkih sredina. Nema te komercijalne banke koja može da nađe interes u ulaganju u te krajeve, svuda u svetu to rade razvojne banke podstaknute od države, Srbija i AP Vojvodina su svojevremeno i osnovale Tesla banku sa tom namerom. Sada nema objašnjenja zašto se ona prodaje. Određene projekte okrenute prema Srbima u Hrvatskoj ima jedino pokrajinska Vlada, ali je republička zakazala, više sam puta to isticao. Ovih ću dana zahtevati da se obustavi prodaja Tesla banke, da se ona dokapitalizuje i stavi u funkciju održivog povratka Srba u Hrvatsku. Tražiću i da Srbija ispunjava svoje ustavne i zakonske obaveze vezane uz njihovu zaštitu.

Jeste li optimist po pitanju povratka i održivog o(p)stanka u sjevernoj Dalmaciji, o čemu se također raspravljalo na skupu u Golubiću?

– Na skupu smo imali i panel o održivom razvoju, jer očuvanja identiteta nema bez opstanka: na njemu su radove izložili univerzitetski profesori koji se bave ekonomijom, agroekonomijom, pravom i sociologijom sela, a bilo je govora i o perspektivama povratničkih područja Dalmacije – razgovaralo se o potrebi boljeg povezivanja povratnika, kako bi se mogli organizovati u održive privredne lance, koji uključuju poljoprivredu, stočarstvo i ruralni turizam. Za to je potrebna pomoć stručnjaka, kojih tamo nema dovoljno, ali i pomoć lokalne samouprave, Hrvatske i Srbije. Učesnici su se složili da su mnogi prirodni resursi neiskorišćeni i da je uz bolju organizaciju moguće postići veoma dobre rezultate, zaposliti većinu radno aktivnog stanovništva i povećati perspektive za povratak.

Na Veliku Gospojinu bili ste u Manastiru Krupi: kakva je bila atmosfera i jesu li se osjetile tenzije između političkih predstavnika Hrvatske i Srbije? Naime, iako je Obrovac sredina u kojoj su međunacionalne napetosti manje nego u nekim drugim, aktualna politička previranja lako se šire…

– Na sreću, građani Srbije i Hrvatske zreliji su od svojih vlada i predsednika; dok su pre tri-četiri godine dve vlade i dva predsednika radili na poboljšanju odnosa, sadašnja državna rukovodstva, zarad političkih poena, guraju taj točak unazad. Dok građani putuju (a ove je godine puno turista iz Srbije bilo u Hrvatskoj), kulturna razmena jača a saradnja u oblasti privrede biva sve bolja, političari pokušavaju da doliju ulje na još uvek tinjajuću vatru. Čini mi se da zasad ne uspevaju u tome, ali ih treba sprečiti u guranju naroda u nove sukobe. Mišljenja sam da takve političare i takve izjave i poteze treba politički osramotiti, oni moraju da dožive široku društvenu osudu. To mi u Golubiću radimo: šaljemo poruku da ni Srbija ni Hrvatska nemaju zrele vlasti koje bi rešavale probleme građana: nezaposlenost, nizak životni standard, privredna posrtanja, neodgovarajuće zdravstvo i školstvo i iseljavanje mladih u inostranstvo. Tvrdimo da, umesto toga, svojim narodima podmeću nacionalizam i mržnju kako bi pažnju skrenuli sa osnovne, socijalne teme. To je neodgovorno, ako ne umeju da vode zemlje, ne treba da šire mržnju. To se odnosi i na lokalne političare koji se tako ponašaju. Obrovac je primer da se može živeti i ponašati drugačije.

ZA OZBILJAN PREOKRET

Što mislite o aktualnoj mirotvornoj retorici srpskog premijera Aleksandra Vučića i uglavnom negativnim reakcijama na njegove prijedloge, npr. odbijanju zajedničkog dana sjećanja na žrtve ratova devedesetih?

– Dobro je šta je Aleksandar Vučić promenio retoriku iz devedesetih, ali osim te promene nema nikakvih rezultata. Politički odnosi u regionu su prepuni demagogije i usmeravaju medije ka nacionalnoj homogenizaciji. To možemo videti i iz izjava ljudi koji su na vlasti i u konceptu nacionalnih javnih servisa. Za to je u Srbiji zadužen najverniji Vučićev ministar, Aleksandar Vulin; ono šta on izgovara, Vučić potpisuje i overava. Slično je i sa hrvatskim političarima. Ne zaostaju ni neki političari opozicionih stranaka, koji umesto ekonomskih tema nude nacionalističke projekte. Nije teško u nastupima naizgled nacionalno suprotstavljenih strana u regionu prepoznati nabacivanje lopte: tako iz nabačenih lopti albanskog premijera srpskom nailazi povratna lopta za smeč sa suprotne strane. Isto je i u odnosima Srbije i Hrvatske. To su sigurni politički poeni za obe strane, no oni su nemoralni i politički sramotni. Nisam siguran da nisu i dogovoreni, odnosno sinhronizovani. To je ono ulje koje se doliva – perfidnije, ali ne manje opasno od onog iz devedesetih.

Mislite li da se aktualne vlade i sazivi parlamenata Srbije i Hrvatske mogu iskreno zalagati za politiku pomirenja i prevladavanje ratnog naslijeđa?

– Ni vlade ni parlamenti nisu iskoristili priliku da reše makar jedno otvoreno pitanje između dveju država i dvaju naroda. Može se reći da su prethodne tri i po godine izgubljene: to je period vlasti koalicije oko SDP-a u Hrvatskoj i SNS-a i SPS-a u Srbiji. Obe strane su pokazale neodgovornost i to ne samo zato šta nisu rešavale probleme nego zato šta su stvarale nove. Nadam se da posle novih izbora u Hrvatskoj odnosi dveju zemalja neće i dalje ići silaznom putanjom. Dijaloga sa Srbijom gotovo i nema. Nova vlast bi morala biti odlučnija u rešavanju problema i uvažavanju interesa Srba. Nadamo se da su prošle devedesete i da izjave pojedinih opozicionih političara znače samo političko pozicioniranje. Za mene je to neprihvatljivo. Ako su Srbi tema za izbore, to govori da stranke nemaju drugih programa koje bi ponudili hrvatskim građanima. Zabrinjava i koketiranje predsednice Hrvatske sa takvom politikom. U odnosima Hrvatske i Srbije potreban je ozbiljan preokret, kako bi te dve države i ta dva naroda postali partnerima, na zadovoljstvo svih građana koji očekuju bolji život i opstanak na ovim prostorima.

Koliko se u posljednjih nekoliko godina promijenio položaj nacionalnih manjina u Srbiji i Hrvatskoj, posebice s obzirom na aktualne odnose dviju zemalja?

– Položaj obe manjine se pogoršao. Na primeru Srba u Hrvatskoj vidljivo je da im se zakidaju neka već stečena prava – primer dvojezičnosti u Vukovaru samo je poslednji u nizu. Aktuelna vlast u Hrvatskoj malo je učinila, gotovo ništa, za projekte koji bi se ticali održivog povratka. Obnova je zaustavljena, kao i izgradnja i otkup stanova za povratnike, a proces za oštećenu imovinu do te je mere birokratizovan da je značajan broj porodica izgubio nadu da će im kuća ikad biti obnovljena. I oni koji imaju rešenje za obnovu čekaju to više od četiri godine. Za to je odgovorna aktuelna vlast. Sa druge strane, vlast u Srbiji uglavnom nema nikakav dijalog sa hrvatskom manjinom. Predstavnici hrvatske manjinske samouprave u Srbiji više su se puta obraćali Tomislavu Nikoliću, sa željom da ih primi. Vlada Srbije ništa nije učinila ništa da mešovita komisija za prava manjina Srbije i Hrvatske radi svoj posao, u tri je godine to telo imalo samo jedan sastanak. Neozbiljno.

Mislim da je Srpsko narodno vijeće više puta jasno isticalo svoje nezadovoljstvo, posebno po pitanju govora mržnje, odnosom medija prema Srbima u Hrvatskoj. Stanje se, nažalost, ne popravlja, Srbija još nema ambasadora u Hrvatskoj. Odgovornost i krivica su tako podeljeni, sve na štetu Srba u Hrvatskoj, ali i Hrvata u Srbiji.

 

Izvor: Novosti, autor: Nenad Jovanović

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email