Da bi jedan Srbin prvi put ušao u Evropski parlament, potrebno je da dobije oko 60.000 glasova u Hrvatskoj. Kakve su šanse kandidata SDSS-a, ko su i gde su njegovi birači, zašto je važno da se registruju do 15. maja i šta bi mandat Dejana Jovića značio za Srbe i Srbiju, za teme poput Blajburga ili hrvatske “balvane” na srpskom evropskom putu?
Između 23. i 26. maja u zemljama EU se održavaju deveti izbori za zajednički Evropski parlament.
Prvo, koalicija kozervativnih (216) i socijaldemokratskih (185) snaga u Parlamentu drži većinu od 751 mesta, ali su joj najavljeni dramatični gubici.
Drugo, prospekti desnih i nacionalističkih stranaka rastu (trenutno 146), ali, kako one nastupaju u tri bloka, odnos snaga bi mogao ostati isti.
Treće, u Evropski parlament bi prvi put ušao jedan Srbin – Dejan Jović na listi Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Milorada Pupovca.
Čak iako padnu ispod potrebne polovine (376 mesta), konzervativci i socijalisti će naći trećeg partnera, verovatno nekog iz Alde-frakcije (liberali, centristi, makronovci). Sve u svemu, drama bez prave drame.
Nacionalisti gledaju u Salvinija kao u novu nadu, ali te stranke poslovično zaziru jedna od druge, stide se jedna druge. Oni manje desno se osećaju neprijatno da budu viđeni s onima više desno.
Na primer, Orban je prihvatio suspenziju iz Frakcije konzervativnih partija, ali se nije priključio Salviniju, iako ga Salvini moli i obrađuje već mesecima.
U toj oblasti vlada drama umerene drame, zato što su evroskeptične snage do sada bile podeljene u tri frakcije, a taj poredak sasvim sigurno neće opstati:
EKR (konzervativni reformeri, britanski torijevci, na primer); EFD (Evropa direktne demokratije, na primer britanski Najdžel Faraž, nemački AfD, Nacionalni front Marin le Pen, italijanskih Pet zvezdica); ENF (Evropa nacija, na primer italijanska Liga, Štraheovi slobodari, holandska Partija slobode Gerda Vildersa, poneki poslanik koji se posvađao sa Faražom ili Le Penovom).
Velika Britanija ne izlazi iz EU, tu ne samo da više nema drame nego je i dosadno.
Šta dakle ostaje kao prava drama, iznenađujući obrt i scenska peripetija koja zaista podiže nepredvidivost ovih izbora?
Srbi, un point
Za region Zapadnog Balkana, kao i za samu Srbiju, gornji poredak očekivanih promena bi trebalo preokrenuti, pa bi najvažnija, najveća, najdalekosežnija novost bila ako jedan srpski poslanik zaista uđe u Evropski parlament.
To je poduhvat tako jednostavan i tako težak u isto vreme da zaslužuje detaljni opis uslova koji ga omogućuju – ili opstruiraju.
Ako prođe, svi će reći: ma zašto nam to nije pre palo na pamet, recimo 2014. (Hrvatska ušla u EU 2013). Maksimalisti će reći: zašto nam to nije palo na pamet još osamdesetih godina, kad smo mogli, da smo hteli, da uvodimo Jugoslaviju u EU, i to sa mnogo više srpskih parlamentaraca, nego sad sa jednim, koji, usput rečeno, nije ni iz Srbije.
Ako ne prođe, oni kojima je žao optužiće za to zaveru Hrvata, Nemaca, Brisela, zakonodavstva EU i FAZ-a. Oni kojima je drago će reći baš fino, daleko im evropska kuća, nemamo mi tamo šta da tražimo.
Oni kojima je svejedno reći će: šta je to bilo, zar je stvarno jedan Srbin mogao da uđe u Evropski parlament pre Srbije? Šteta, da sam znala/znao, glasala/glasao bih, mislim da kod kuće među papirima imam i hrvatski pasoš, ostao mi, odande sam…
Jednostavno prosta matematika
Na koju izbornu računicu se oslanja politička kalkulacija SDSS-a, srpske manjinske stranke čija podrška u Saboru osigurava opstanak HDZ-ove vlade premijera Plenkovića?
[pullquote]Dakle, 11 parlamentaraca idu iz Hrvatske u Brisel. Da bi jedan od njih bio sa liste SDSS-a, neophodan, možda i dovoljan uslov je da stranačka lista dobije 60.000 glasova.[/pullquote]
Hrvatska u Evropski parlament šalje 11 poslanika, možda i dvanaestog ako Ujedinjeno Kraljevstvo izađe iz EU. Na tu varijantu ne treba računati, jer Englezi neće uskoro napustiti EU, ako uopšte i napuste.
Dakle, 11 parlamentaraca idu iz Hrvatske u Brisel. Da bi jedan od njih bio sa liste SDSS-a, neophodan, možda i dovoljan uslov je da stranačka lista dobije 60.000 glasova.
Gledano matematički, to nije neki problem. U Hrvatskoj trenutno živi negde oko 190.000 Srba, otprilike dve trećine starije od 18 godina. Da pola od te dve trećine glasa za listu SDSS-a, neophodan uslov je ispunjen.
Ali u Hrvatskoj je 1991. živelo 580.000 Srba. Negde oko 300.000 ih je otišlo, odselilo, direktno ili indirektno oterano, kako ko – u Srbiju, Bosnu, Austriju, Nemačku, SAD, Francusku…
Mnogi iz te kategorije, pogotovo oni u samoj Srbiji, što je statistički i najveća grupa, poseduju dvojno državljanstvo, srpsko i hrvatsko.
U pogledu državljanstva, Srbija i Hrvatska vode tolerantnu i opuštenu politiku. Kad bi Hrvatska zabranila dvojna državljanstva, onda bi HDZ isekao granu na kojoj sedi, jer dobar deo njegovog glasačkog tela živi u Herceg-Bosni, teoretski drugoj državi. Kad bi Srbija zabranila dvojno državljanstvo, priznala bi rezultate proterivanja Srba iz Hrvatske, Kosova i delova BiH.
Koliko Srba živi u Srbiji, poseduje hrvatski pasoš i ima preko 18 godina jeste stvar srpske i hrvatske državne statistike. Ali hoće li to biračko telo zaista izaći na izbore, u praktičnom smislu zavisi od hrvatske ambasade i konzulata po Srbiji, kao i od dobre volje iseljenih Srba.
Pri tome su hrvatska diplomatska predstavništva predvidljiviji faktor u toj računici, jer ona po evropskim zakonima moraju da obezbede mogućnost glasanja svim svojim građanima, bez obzira na to gde se oni nalaze, bez obzira na to čiji su još osim njihovi.
Drugi faktor, izborno telo iseljenih Srba sa dvojnim državljanstvom je, kao i uvek kad se radi o ljudima a ne o stvarima, problematične prirode. Da li im se ide na izbore? Da li im se putuje do prvog diplomatskog predstavništva Hrvatske u Srbiji ili Bosni? Da li ih uopšte još zanima ko će Hrvatsku predstavljati u Briselu? Da li su svoj status potencijalnih glasača na vreme registrovali u hrvatskim diplomatskim predstavništvima? Mnogo vremena im za to još ne preostaje, do iduće srede, 15. maja.
Ako se nisu prijavili, da li im se putuje u Hrvatsku samo da bi glasali za jednog jedinog Srbina koji će možda, a možda i neće, ući u Evropski parlament? Uz to kandidat koga možda, onako lično, i ne vole, čak i ne podnose?
Iz te izborne grupe nepoznatog stepena solidarnosti moglo bi, teoretski i praktično, stići nekoliko desetina hiljada glasova podrške za politički poduhvat Milorada Pupovca i Dejana Jovića. Koliko tačno – očito toliko da se neophodan uslov od 60.000 glasova pretvori i u dovoljan.
Jedna od stvari kojima se država Srbija hvali u poslednje vreme je uspeh njenih matematičara po svetu. Poslati prvog Srbina u Evropski parlament je niža matematika, prava prilika da se blagodeti takvog talenta dokažu u praksi.
Komplikovano teški mentalitet
Kao što je poznato, viša matematika nema mnogo veze ni sa brojevima ni sa računanjem, već sa filosofijom, metafizikom i logičkim teoremama. Ako se ta metafora primeni na konkretni slučaj, onda je jasno zašto Pupovčev politički poduhvat nosi veliku verovatnost neuspeha.
Zašto komplikovano, kad može jednostavno? Zato što je srpski kolektivni mentalitet, u onom delu u kom je nasleđen iz doba komunizma, uveo jednu nižu računicu u prostor više matematike.
Uspeh SDSS-a, slanje jednog srpskog poslanika u Evropskog parlament, zavisi od mobilizacije među srpskim delom hrvatskog elektorata.
Možda i neki Hrvat, iznerviran stanjem politike i duha u Hrvatskoj, glasa za SDSS. Na to se i računa, iako se s te strane ne očekuje gužva – tek toliko da proradi stara srpsko-hrvatska solidarnost, koja je uvek postojala, paralelno sa istorijskim fazama radikalnog neprijateljstva.
Ali ti hrvatski glasači, ako ih bude, motivisaće se sami, situativno. Za razliku od njih, srpske glasače treba motivisati.
Globalnim žargonom izbornih kampanja bi se još bolje reklo da ih treba mobilizovati, kad taj pojam ne bi budio negativne konotacije u srpskom političkom rečniku. Poslovicu “rado ide Srbin u vojnike” sad bi trebalo preurediti da glasi “rado ide Srbin u Brisel” – a to zahteva malo dobre volje, nešto političkog ubeđivanja, ali najviše od svega discipline da se jedan nacionalni projekt sprovede dosledno od početka do kraja.
Jedan Srbin u Briselu, za nekoga malo ili ništa, za nekoga dobar početak. Može i Srpkinja, ali kako su dva muškarca, Pupovac i Jović, zauzela vrh liste SDSS-a, nije realno, u datim okolnostima ni korisno, insistirati na ispravnoj rodnoj politici.
Akcionistički pojmovi kao “motivisati”, “mobilizovati”, “pokrenuti”, “ubediti” ljude ne samo da izađu na izbore već ih zamoliti i za koga da glasaju, imaju nečeg autoritarnog, prosvetiteljskog i nadmenog u sebi.
To je glavna prepreka za odašiljanje prvog Srbina u Brisel, ona psihološke prirode. Ako se suviše insistira, onda glasači kažu, neko manipuliše nama i izvlači nas iz toga debele koristi. Ako se premalo insistira, onda lenji i neorganizovani ostaju kod kuće. Ako se ne kaže ništa, onda moralna odgovornost leži na onima koji ćute i koji se stide da insistiraju, jer insistiranje lako prelazi granicu autoritarnog, prosvetiteljskog i nadmenog.
Da li situacija na terenu opravdava stav iz ovog teksta, da se kod izborne kampanje za ulazak prvog Srbina u Evropski parlament radi o nacionalnom projektu dalekosežnih posledica?
Da bi jedan poduhvat to bio, on mora da bude nadideološki. Ovaj to jeste.
Problem stranke Milorada Pupovca je do sada bio taj da je više Srba iz Hrvatske glasalo za hrvatske socijaldemokrate nego za njega. Tradicionalno, ljudi se osećaju “partizanima”, potiču iz partizanskih familija, dedovi i očevi se borili za Tita, ujaci i stričevi ’45. ulazili u gradove na belim konjima, sedeli u opštinskim i gradskim komitetima Saveza komunista, zabranjivali knjige i rok koncerte, a religiju tretirali kao “opijum za narod”.
Takvo nasleđe obavezuje!
Tek je izjava socijaldemokratskog premijera Zorana Milanovića od pre nekoliko godina o Srbiji kao “šaci jada” preokrenula raspoloženje u toj jakoj, u smislu jako tvrdoglavoj struji srpskog segmenta unutar hrvatskog elektorata. Koliko i do koje mere, znaće se za dve sedmice.
Srpska pravoslavna crkva, tradicionalno uzdržana prema svakoj vrsti direktnog, javnog, političkog angažmana, pozvala je vernike da glasaju za listu SDSS-a.
Konkretno, glasom i proglasom su to do sada učinili episkop austrijsko-švajcarski Andrej i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije.
Preporuka na f-stranici episkopa Andreja: “Draga braćo i sestre! Eparhija austrijsko-švajcarska, Italije i Malte iskreno poziva svoje vernike koji poseduju hrvatske papire da izlaze na predstojeće izbore za Evropski parlament. Rečeno je da vernici mogu da se prijave do 15. maja u svojim dotičnim hrvatskim poslanstvima širom Eparhije. Sa blagoslavom, episkop Andrej.”
Zagrebački mitropolit Porfirije je tu preporuku dao posle službe na Cveti u Crkvi Svetog Preobraženja prošlog meseca, s Pupovcem koji je stajao desno od njega. Što je već događaj po sebi, jer Pupovac obično dolazi s leve strane!
Andrej i Porfirije, dva monaha, teologa i crkvena administratora, ulažu svoj lični i autoritet crkve da bi pomogli Pupovcu i Joviću, dvojici levih intelektualaca, koje su okolnosti i iskustvo polako doveli na pozicije političkog centra. Pri tome sva četvorica dele nadu da će ta nadideološka poruka biti shvaćena na pravi način od Srba levice, desnice i centra, od vernika i ateista, urbanih i ruralnih, od Srba u Hrvatskoj i Srba u Srbiji.
A ta poruka je – poštovano biračko telo, poštovani posmatrači i publiko, svađajte se posle. Sad nam treba da pošaljemo nekoga u Brisel ko će govoriti ne samo o položaju Srba u Hrvatskoj već i posredno podizati toleranciju Parlamenta prema ulasku države Srbije u Uniju.
Ako to nije nadideološki projekat, onda bi ideologije trebalo iznova definisati.
Strpljen, spasen
To je, u krajnjoj liniji, samo jedno mesto u ogromnom parlamentu, kap u moru. Sad u njemu sedi 751 parlamentarac, ako Britanci izađu, 705.
Šta može jedan protiv takvog mnoštva? Kao prvo, taj jedan ne ulazi nužno u antagonistički odnos sa ostalima. Nije sve svađa u Briselu. Evropski parlament je mesto gde se kuju savezništva, neguju tačke političkih dodira, rađaju privremena i dugoročna zajedništva.
Na primer, komemoracija u Blajburgu iduće subote. Ne radi se o tome da evropski parlamentarci rado gledaju kad zemlje članice klize u otvoreni istorijski revizionizam, ili da ne znaju šta se događa u Hrvatskoj, ali, dok neko ne ustane i progovori o toj temi, taj parlament se njome neće baviti – nema vremena, duga je lista otvorenih ideoloških gradilišta po Evropi!
Ili, Ruža Tomašić najavljuje da će se, ako njena stranačka lista uđe u Parlament, boriti za blokadu srpskog ulaska u EU. Hrvatskoj Ruži je to čitav program, drugog nema. Ako u Parlamentu sedi poslanik iz SDSS-a, onda je on u situaciji da se bori za deblokadu. Balvan na putu, balvan s puta.
[pullquote]Srbi s hrvatskim pasošem imaju barem šezdeset hiljada razloga da izađu na ove izbore. Srbi iz Srbije imaju sedam miliona razloga da ih u tome emotivno podrže.[/pullquote]
Ali to je malo, sporo i sitno. Ne, to je realno, disciplinovano i planski. Srbi iz Srbije su skloni velikim temama; Srbi iz Hrvatske su sretni kao deca kad im nešto malo pođe za rukom.
Vreme je da se Srbi iz Srbije uče strpljenju od Srba iz Hrvatske.
Kad će Srbija u EU, to je pitanje o kom odlučuju brojni faktori – interesi pojedinih evropskih nacija, regionalne računice i blokade, geostrateška premišljanja Zapada. To da Srbija još nije u EU, to da je sa svakim otvorenim poglavljem još dalja od članstva, nije u prvoj liniji krivica Srbije.
Ali hoće li prvi Srbin ući u EU, ne jednom, već sada, 26. maja ove godine, to je nešto što zavisi samo od Srba. Ako taj poduhvat ne uspe, ako apstiniraju od izbora, ako prezru tu vrstu političke artikulacije, onda su sami krivi i gube svako pravo da za neuspeh optužuju Hrvate, Brisel, Berlin ili Zapad u celini.
Srbi s hrvatskim pasošem imaju barem šezdeset hiljada razloga da izađu na ove izbore. Srbi iz Srbije imaju sedam miliona razloga da ih u tome emotivno podrže.
Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević
