Mladi mirovni i LGBT aktivista Ivan Zidarević pre četiri godine se iz Beograda preselio u Zagreb. Nije imao korene u Hrvatskoj, ali mu na ličnoj karti danas kao svrha boravka piše „spajanje obitelji“. Ivan je prvi sa svojim partnerom sklopio životno partnerstvo, i to između Hrvata i Srbina, a donošenju zakona koji je to omogućio i sam je doprineo. Dok većina „običnih ljudi“ prećutno prihvata nepravde oko nas, u najboljem slučaju negoduje, misleći da ništa ne može promeniti, hrabri i građanski odgovorni pojednici poput Ivana dižu glas za prava obespravljenih i ugroženih, postavljaju pitanja i svojim akcijama doprinose da svet bude barem malo lepši i pravedniji. Ivan nam nakon četiri godine u Zagrebu, kada se kako sam kaže kvalitetno integrisao u hrvatsko društvo, govori o životu Beograđanina u hrvatskoj prestonici, svom aktivizmu, brojnim edukacijama, viđenju hrvatsko-srpskih odnosa,…

Ti i tvoj partner ste prvi istopolni par u Hrvatskoj koji je stao pred matičara. Govorio si više puta o tom iskustvu, a kako su protekle ove godine od kada si u životnom partnerstvu? Šta se promenilo?

Od 2014. godine do danas mnogo toga pozitivnog. Svoj pravni status u Hrvatskoj sam izborio aktivizmom i to te posle samo vodi ka tome da se baviš sličnim stvarima. Prošao sam nekoliko neformalnih edukacija, svake godine sam volonter, pomagao kada sam bio u prilici onima kojima je pomoć bila potrebna, sasvim sam se solidno integrisao u društvo. Mnogo lepih događaja i reakcija je bilo za sve to vreme. Svestan sam da ljudi reaguju i drugačije, ali ja nisam imao takva iskustva. I baš zbog toga bih voleo da ohrabrim druge, a mislim da imam mogućnosti i da im pomognem.

Dosta se eksponiraš u javnosti, dok je partner sasvim anoniman, nema ni jedne zajedničke fotografije recimo.

Ne, niti će je biti, barem ne uskoro. Moj partner je introvert i on to smatra našom intimom, što i jeste. On možda spada u neku stariju generaciju gej ljudi, drugačije je izgledalo njegovo odrastanje, a drugačije moje. Možda bih ja išao i više u javnost, ali moram i na njega da mislim, svaki moj izlet u javnost je i njegov na neki način. Fotografije sigurno nećemo deliti u skorije vreme, ali to ne znači da se skrivamo. Sve komšije znaju za nas, naša osobna bankarica, prodavačice na Dolcu,…

Ivan Zidarević na Privrednikovom Kongresu stipendista i srpske omladine

Naslovi u pojedinim novinama nisu bili ugodni?

Meni je to bilo simpatično. Kako su naslovi glasili „Srbin oženio Hrvata“ šalio sam se kako sam ja glava porodice, ono što bi muškarac bio u tradicionalnom braku. I svi ti sumanuti komentari poput „Opet Srbi j… Hrvate“ bili su mi zapravo simpatični, shvatam da mnogi ljudi ne razumeju to, ali treba raditi na tome da se upoznaju s tim, taj deo mi je bitan. I samog me je bilo strah kad sam prvi put dolazio u Hrvatsku, tako da razumem da ljudi imaju predrasude.

Svadba je protekla u najboljem redu?

Kako smo bili prvi par koji se „venčava“, jedan od aktivista je na televiziji najavio sklapanje prvog životnog partnerstva i zamalo da sve otkažemo zbog toga. Nismo želeli medijsko eksponiranje, pa smo jedva uspeli da to izbegnemo. Najpre smo promenili termin, a onda je i dok smo ulazili u gradsku vijećnicu jedna od matičarki glumila mladu za slučaj da naiđu „paparaci“. Bili su divni i susretljivi svi. I tadašnji ministar Bauk je bio prisutan, kako je u vreme njegovog mandata donet zakon, želeo je da prisustvuje.

Jesu li tvoji prihvatili tvog partnera?

Oni nisu nikada prihvatili ni taj deo mog identiteta. Sa njima imam korektan odnos, na daljinu, poštujemo se i želimo jedni drugima sve najbvolje. Znaju da sam u braku, ali nisu se upoznali.

Na mikroplanu ste ti i tvoj partner ovim činom, kako si sam istaknuo, povezali dva naroda. Šta još spaja Srbe i Hrvate, a šta ih razdvaja, odnosno, kako bi ocenio ove odnose?

Ono što je meni često neshvatljivo je da mnogi zaboravljaju, a mlađe generacije ni ne znaju, da su Srbi bili konstitutivan narod u Hrvatskoj. Posle proglašenja nezavisnosti Srbi postaju nacionalna manjina, što nikako nije pozitivno za oba naroda. Tu je država ispustila šansu da učini više kako bi taj tranzitni period učinila lakšim za sve. Istorija Srba i Hrvata je u mnogome jedno. Ja se trudim da posmatram samo one silnice koje nas spajaju, poput zajedničke kulture i sličnog ili možda istog jezika. Josif Runjanin, Petar Preradović, Nikola Tesla, Bela Kangrga, Vojin Bakić, Josif Pančić, Milutin Milanković su samo neka imena zajedničke kulturne i naučne baštine.

Dao si doprinos i izmeni „Pravilnika o darivanju krvi“. Sada i strani državljani koji u Hrvatskoj borave duže od godinu dana mogu biti dobrovoljni davaoci. Osim ako se izjasne, kao i u slučaju hrvatskih građana, da su gej?

Više puta sam se žalio na ovu diskriminatornu odredbu, da gej muškarci ne mogu da budu davaoci krvi, samo ako se tako izjasne. To je nepravedno jer je postupak provere krvnih pripravaka isti, bez obzira kojoj seksualnoj orijentaci pripadate. U ovom trenutku neke zemlje EU počinju da menjaju svoje pravilnike te u nekim slučajevima dozvoljavaju i gej muškarcima da budu dobrotvorni davaoci krvi. A tenutni pravilnik u RH je toliko restriktivan da jednog dana ako ja budem bio u braku sa ženom i budem imao sopstvenu decu, nikada neću moći da darujem krv jer sam nekada u životu imao emotivne odnose sa osobama istog pola.

Sigurno da je uspeh i kad tvoj aktivizam ne rezultira nekom konkretnom izmenom u zakonu i sl. već prosto ohrabri one koji prate tvoj rad da i sami preuzmu odgovornost za društvo čiji smo svi (ili bi bar trebalo da budemo) ravnopravni članovi. Kakve su reakcije? Ljudi se generalno ne usuđuju da dignu glas ni za svoja ni za tuđa prava, zašto misliš da je to tako?

Ljudi su neupućeni, nisu ni informisani o svojim zakonskim pravima i mogućnostima. Smatram da je moja obaveza, kao aktivnog građanina, da se trudim za ono u šta verujem, posebno ako imam afirmativni stav koji ide ka uključivanju i prihvatanju, za razliku od onih drugih koji idu ka isključivanju i zabranjivanju. Posle višegodišnjeg angažmana na polju društvenih promena mnogi pojedinci i organizacije mi daju podršku, u mnogim situacijama logističku, pravnu, ali i savetodavnu. Često mi treba i neka vrsta supervizije te se tada najviše obraćam mom prijatelju i velikom mirovnom aktivisti Goranu Božičeviću. Slobodno mogu da kažem da me je Goran osnažio da se razvijam na polju mirovnog rada i ako se često ne viđamo, dovoljna je poruka ili mejl i podrška mi stiže istog dana. To su male stvari velikih ljudi.

Zidarević je dobitnik priznanja Zagreb Pridea za LGBT osobu godine 2015.

Nedavno si otvorio blog „Europska civilna inicijativa Zagreb“ gde sumiraš i deliš svoja iskustva u aktivizmu, od reakcija na neprimerene ili diskriminatorske izjave javnih ličnosti do reakcija na negiranja zločina u Jasenovcu na nacionalnoj televiziji. Reci nam nešto više o ovome.

Europska civilna inicijativa Zagreb je nastala baš kao rezultat višegodišnjeg aktivističkog rada koji je bio vidljiv onima sa kojima sam delio ono što sam u tom trenutku radio. Saša Šimpraga, najpoznatiji po Virtuelnom Muzaju Dotrščina, mi je jednog dana zatrpao mejl porukama da je vreme da izađem van mog inboxa i imenovao je ime bloga. Pravljenjem bloga i Facebook stranice sam zapravo želeo da osnažim druge svojim primerom. Isto tako, kroz moje dosadašnje aktivnosti već sam dao odgovore na pitanja koje neki nisu sigurni gde bi mogli da postave i od koga bi mogli da dobiju. Nažalost, previše je kojekakvih nepravilnosti u javnom prostoru i ne mogu sve da stignem da ispratim. Kada vidim konkretnu pretnju po moje mentalno zdravlje, te ako sam siguran da nešto nije u skladu sa zakonom, svakako intervenišem prema toj organizaciji ili instituciji. To je tužno, ali javne i državne institucije su te koje prednjače u kršenju zakona i ljudskih prava. Upravo imam situaciju sa Poverenikom za korisnike usluga Hrvatske radiotelevizije koji tvrdi da njegovi odgovori prema meni nisu za javno objavljivanje i da ne mogu biti u javnoj komunikaciji. Ja se isključivo vodim Zakonom o pravu na pristup informacijama i iz tog razloga sam se obratio Povjerenici za informiranje, Ministarstvu kulture, Ministarstvu uprave i Uredu pučke pravobraniteljice. Ukoliko se pokaže da sam ja bio u pravu, ovo će biti primer namerne manipulacije.

Sa kampa na Golom otoku

Šta preduzmeš kad je epilog ovih akcija birokratsko „vrdanje“ i izbegavanje konkretnog odgovora?

Srećom, u Hrvatskoj postoje pojedine institucije koje savesno rade svoj posao. Kada mi izostane odgovor na neki od upita, tada pošaljem požurnicu i čekam zakonski rok za odgovor. U slučaju da odgovora nema, obratim se Uredu pučke pravobraniteljice ili Pravobraniteljice za ravnopravnost polova i nekakav odgovor od onih na koje sam se i žalio se i pojavi. Po mom iskustvu, to su većinom negacije da je došlo do bilo kavog prekršaja, ali ja ne očajavam. Sve svoje upite i odgovore na kraju prosledim onima koji pišu izveštaj o ljudskim pravima u Hrvatskoj, tzv. Godišnji izveštaj nevladinih organizacija. Ili samoj pravobraniteljici, u čiji izveštaj i moje pritužbe ulaze.

Jedna od tvojih građanski osvešćenih i odgovornih akcija vezana je i za tzv. Istambulsku konvenciju. Zašto je važno da ona bude ratifikovana i kome si se tim povodom obratio?

Istanbulska konvencija je težnja svih zemalja Veća Evrope da zauzmu isti stav prema nasilju nad ženama i nasilju u porodici. Više puta sam pročitao dokument i uz sve svoje napore ne nalazim ništa sporno što bi moglo da izaziva ovakve prepore u javnosti. Čak i pitanje roda nije tema Konvencije, ali ni novi pojam u hrvatskom zakonodavstvu. 2003. godine je usvojen Zakon o ravnopravnosti polova koji navodi uklanjanje polnih i rodnih nejednakosti u svim aspektima. Posle toga je usledilo donošenje još desetine propisa koji regulišu pitanje rodnog aspekta, među kojima je najznačajniji Zakon o suzbijanju diskriminacije, koji je donesen pod HDZ-ovom vladom 2008. godine. Ja sam se konkretno obrati Kancelariji za ljudska i manjinska prava RS kako bih od njih dobio odgovor zašto je konzervativna Srbija ratifikovala Konvenciju 2013. godine. Ujedno, pisao sam i SDSS kao koalicionom partneru u sadašnjoj vladi, kako bih im preneo pozitivna iskustva zemalja koje su ratifikovale Konvenciju, ali i da bih im dao podršku da je što pre ratifikuju u Hrvatskom saboru.

Šta je teže prihvaćeno u Hrvatskoj – srpsko poreklo ili istopolna seksualna orijentacija?

Moje iskustvo života i rada u Hrvatskoj je samo pozitivno. Tu nema puno emocija već se vodim time da ako ovde plaćam porez, od koga se posle plaća zdravstvo, školstvo, penzije itd., uz sve obaveze imam i sva prava kao i državljani RH. Moji identiteti su deo moje intime i ja ih doziram ka vani u onoj meri u kojoj meni to odgovara. Do sada nisam upoznao nekoga kome bi moj odabir emotivnog partnera ili moja nacionalnost smetala. Ako bih imao takvu vrstu „bliskog susreta treće vrste“, stameno bih istrajao u odbrani onoga šta je deo mene.

Misliš li da je tvoj manjinski položaj tokom odrastanja i obrazovanja uticao na to da budeš socijalno osetljiviji?

Sigurno. Da se nisam borio za donošenje Zakona o životnom partnerstvu, ne bih danas ni bio ovde. A onda kada uspeš da se izboriš za nešto, onda se boriš i za druge. Retko ko će se boriti dok ne oseti problem na svojoj koži.

Da li se osećaš kao manjina?

Apsolutno ne. Možda jesam na početku, kad sam tek došao, ali sad nikako ne. Jedino u tom smislu što pripadam manjini koja se bori za prava većine.

Prošao si kroz dosta edukacija, stalno se usavršavaš.

Prvenstveno da nešto naučim, umrežim se s ljudima, ali i dam nešto na tim edukacijama – dobijaš i pružaš. Upoznao sam sjajne ljude i danas im se mogu javiti za pomoć, ali i oni meni. A u isto vreme sam na taj način upoznao kulturu Hrvatske, stavove i razmišljanja ljudi.

Pored mirovnih kampova u Pakracu, volontiranja u Documenti, kampa na Golom otoku i sl. završio si i političku akademiju Srpskog narodnog vijeća. Kako ti se nakon toga čini stanje u srpskoj zajednici u Hrvatskoj, posebno kad su mladi u pitanju?

Izuzetno sam ponosan na to da sam bio polaznik Akademije. Upoznao sam zanimljive ljude i mislim da smo napravili jako dinamičnu grupu tokom zajedničkih susreta. Ja živim u Zagrebu i nisam imao širu sliku kako je živeti u manjim mestima, sa time da ste pripadnik srpske nacionalne manjine. Čudno je i to kako Zagreb, kao velika sredina, ima najmanji broj deklarisanih Srba, nema ih u zajednici. Tu bi makar trebalo da se osećaju slobodno, ali verovatno im to nije interes. Vrlo mi je žao kada čujem da neko ko je rođen u Hrvatskoj oseća netrpeljivost na svojoj koži jer njegovo postojanje nekome iz nekog metafizičkog razloga smeta. Hrvatska je isto tako država srpskog naroda kao što je i hrvatskog i to bi svi trebali da imaju na pameti. Nemojmo zaboraviti i na autorefleksiju. Sve što ne želimo hrvatskoj manjini u bilo kojoj susednoj zemlji nemojmo da činimo manjini u našoj zemlji. Svestan sam da moja poruka neće stići do svih, mnogi i danas u zemlji Evropske unije nemaju struju i ne mogu da pročitaju ovih par reči, ali sam tu za sve one koji imaju osećaj da im treba podrška i za one koji misle da može da im bude bolje ali ne znaju kako. Pišite facebook stranici RECI (Europska civilna inicijativa Zagreb) stranici, jer kvalitetnih i dobrih ljudi je više u odnosu na one druge te ćemo zajedno iznaći kvalitetna rešenja.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email