Da li vodeće evropske i regionalne političke partije koje se izjašnjavaju kao levičarske zapravo najviše kompromituju samu levicu? Kako smo došli do toga da često između leve i desne opcije ne postoje bitne razlike? Kome se današnja levica obraća? O ovim, ali i o drugim problemima, stanju i pitanjima koje današnje društvo postavlja i nameće za P-portal govori Isidora Petrović, koordinatorka Fronta mladih Levice Srbije.

Koji je vaš najčešći odgovor na pitanja gde je, kakva je i kolika je levica u Srbiji?

Najčešći odgovor koji ja čujem je da levice u Srbiji nema, ali ono što mislim je da je ima i da raste. Na parlamentarnoj sceni tu je, zasad vanparlamentarna, Levica Srbije, čiji sam i sama član i za koju mislim da je svojim nastankom uzdrmala političku sferu i navela na preispitivanje ko uopšte može da se predstavlja kao levica i koja su rešenja koja levica nudi. Zatim su tu organizacije poput Marks21 koji su neizostavni na radničkim protestima i u studentskim borbama, Levog samita Srbije koji izdaje odlične publikacije, a osveženje je i grupa ljudi koja se okupila oko portala Novi plamen koji je kao Peščanik, ali za levičare. Levica je trenutno razjedinjena, ali mislim da je, ako ništa drugo, vladajuća politika dovela do tačke kada niko više ne sme da dozvoli sebi da prevlada sujeta i teorijska nadgornjavanja.

Koji je najveći problem širenja levice u Srbiji i regionu, a koji u Evropi?

Najveći problem je što su vrednosti i nastojanja levice u suprotnosti sa interesom onih koji poseduju resurse potrebne da bi se uopšte moglo raditi na ozbiljnoj organizaciji i vidljivosti – novac i medije. Osim toga, tu je i kontrola nad tim ko može da se obrazuje i koji je sadržaj koji studenti i đaci dobijaju – ako imaju predmet preduzetništvo, sigurno tokom odrastanja neće razmišljati o ukupnom napretku društva i tome koliko je važno da obrazovanje bude javno finansirano i svi imaju zdravstvenu zaštitu, već o tome kako da se ostvare i uspeju da prežive.
Za Srbiju je specifična i činjenica da se period socijalizma završio ratom i da oni koji nisu prezali od podsticanja nacionalizma i dalje sebe nazivaju levičarima, a gotovo da imaju monopol u medijima koji imaju veći doseg – poput SPS-a; ili je tu Pokret socijalista koji zdušno radi na predstavljanju siromašnih kao neradnika koji samo čekaju da zloupotrebe socijalnu pomoć (koju su prinuđeni da uzmu zbog ekonomske politike koju vlast sprovodi, i od koje je nemoguće preživeti). Sve to kompromituje ideje levice.

Pre par meseci sedam organizacija iz Srbije formira Gradjanski fronta čiji je cilj “odbrana javnih resursa”. Kakav je vaš stav o ovoj asocijaciji?

Mislim da svako kome je stalo do levice u Srbiji iščekuje da vidi da li će se Građanski front, sa posebnim naglaskom na inicijativu Ne davimo Beograd osmeliti i jasno profilisati kao levičarska snaga.

U moru brojnih zanimanja na engleskom jeziku, od frilensera, preko developera, do menadžera sa najraznovrsnijim eufemizmima, šta je danas radnička klasa?

Kako god je definisali, a čini mi se preambicioznim da to pokušam da učinim ovde, mislim da treba da razmišljamo o dva aspekta kada je reč o radničkoj klasi: prvi je taj da je sa Zakonom o radu iz 2014. počeo proces vraćanja radničkih prava na nivo iz 19. veka i da će se radno zakonodavstvo dalje usmeravati u korist poslodavca koji će radniku uvek moći da kaže “ako ti nećeš, ima ko hoće”; drugi je taj da, uz sve uvažavanje napora, stresa i muke kroz koji prolaze i frilenseri, developeri i menadžeri, postoje zanimanja koja su manje vrednovana i manje plaćena budući da se fizički i umni rad različito tretiraju. Ako radite u Gorenju i poslodavac odbija da vam da zaštitne rukavice tako da vam hemikalije oštete kožu na rukama, a niste imali privilegiju da studirate, teško je da ćete se snaći na tržištu na kom se dešavaju masovna otpuštanja, a novih radnih mesta nema. Mislim samo da u toj situaciji ne smemo da upadnemo u zamku da pomislimo da je neko trebalo da se više potrudi i uči školu, umesto da se pobunimo protiv toga što ga vlast reklamira kao jeftinu radnu snagu.

Kako beleži profesor Kuljić “Nije više ideal ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno ekspolatisan”. Koliko je današnji prekarijat svestan svog klasnog položaja i zašto se stiče utisak da ne želi da ga promeni?

Mislim da su ljudi itekako svesni postojanja klasnih razlika, kako god ih definisali u jeziku, a vladajuća ideologija čini sve da klasne razlike zamagli – nacionalizmom, isticanjem da naš životni tok zavisi samo od nas samih kao da svi polazimo sa istih pozicija itd. Nije reč o nepostojanju želje, koliko o razočaranosti i strahu da je zapravo nemoguće da se bilo šta radikalno promeni. Često se pitam da li su roditelji mladih iz moje generacije znali za šta se bore i da li su mogli da pretpostave da će biti ovako, ili su se samo borili protiv režima Slobodana Miloševića, ali šta god da je od ta dva, činjenica da su se u poslednjih trideset godina desilo razaranje Jugoslavije, bombardovanje, Peti oktobar i to da ne izlazimo iz stanja ekonomske i društvene krize. Kada u obzir uzmemo još i činjenicu da vladajuća koalicija ucenjuje ljude radnim mestima ukoliko ih ne podržavaju, nije ni čudo što ljudi posle posla, ako ga imaju, nemaju snage da se politički angažuju.

Talas revizija istorije je odavno potopio javnost. Kako mu se na ličnom primeru suprotstavljate?

Sećam se da je, kada sam učila istoriju u osnovnoj i srednjoj školi, sve bilo svedeno na “desila se ekonomska kriza, ljudi su bili nezadovoljni i tako se desio fašizam”. Da nisam imala prilike da se susretnem sa literaturom koja ukazuje na neraskidivu vezu fašizma i kapitalizma, poput Kuljićeve sociološko-istorijske studije “Fašizam”, verujem da bi mi bilo mnogo teže da se snađem u čitavom talasu revizije istorije. Iako i meni samoj deluje kao malešan potez, jedino što mogu da učinim da sve ono što sam ja igrom slučaja imala priliku da saznam, podelim sa ljudima oko sebe. I kad smo već tu, knjiga Milana Radanovića “Kazna i zločin – snage kolaboracije u Srbiji” je jedna od tih knjiga.
Mislim i da je činjenica da levičarske organizacije, među kojima je najprisutniji SKOJ, u javnom prostoru ne odustaju od iskazivanja otpora rehabilitacijama Mihailovića i Nedića, jedan od mogućih načina delovanja.

Sa nekadašnje mantre o kraju istorije veoma brzo smo došli do one sve učestalije o kraju kapitalizma. Šta nas uči istorija, a šta kažu vaša predviđanja?

Istorija nas uči da je teza o kraju istorije izraz trijumfa nad padom socijalizma i način da se kapitalizam legitimiše kao jedini moguć poredak. Nezahvalno je da bilo šta predviđam, ali se nadam da će nakon činjenice da je Tramp pobedio zahvaljujući “antiestablišment” diskursu više nego ikad postati jasno da centar i desnica nemaju rešenja za rastuće nejednakosti i da, iako igraju na kartu nezadovoljstva, pre svega nemaju interes da ih reše, te da će levica u celom svetu biti spremna da artikuliše sopstvene odgovore i izbori se.

„Čovek se priseti leta 1944. godine, kada su desetine hiljada Jevreja prisiljeni da kroz ulice Budimpešte marširaju u svoju smrt – dok su se u bioskopima prikazivali mjuzikli, a u pozorištima igrale razdragane operete, dok se u kabareima i noćnim klubovima bezbrižno zabavljalo, dok su ljudi prelistavali sportske strane novina, nezainteresovani za ratne novosti. Iz restorana na otvorenom i kafea na obalama Dunava mogla se čuti muzika, baš kao i sada. Muškarci su odmeravali mlade lepotice u oskudnim letnjim haljinama i šorcevima, a u pomodno zapuštenim baštama pivnica čitala se poezija. Kraj sveta bismo jedva primetili, ili bismo ga samo odbacili, kao krajnje nebitnu pojavu“, podsetio je u eseju „Smisao izbegličke krize“ mađarski filozof GM Tamaš.

Da li snosimo odgovornost za zbivanja oko nas. Za nesrećne, bolesne, izbegle, ponižene?

Apsolutno. Hiljadu puta sam čula da je aktivizam poput rada sa decom uključenom u život i rad na ulici ili sakupljanje čepova za akciju “Čepom do osmeha” izraz “liberalštine” i pristajanja na postojeći poredak. Ne znam ko je to ikada upitan da li pristaje na ovo stanje u kom živimo i da li neko stvarno veruje da će prosta akumulacija sve težih problema za koje odlučimo da nas se ne tiču sama po sebi doprineti da se desi neki veliki preokret. Na kraju krajeva, kroz samoorganizovanje i solidarnost (npr. tokom poplava 2014. godine) ljudi uspevaju da razbiju famu da je politika nešto za šta su zaduženi profesionalni političari i da postoji neko ko ima pravo da o njihovom životu i potrebama govori pre nego oni sami.

Privatni feminizam Isidore Petrović je kad…?

Kad sa drugaricama uspevam da raščivijam šta su patrijarhalne norme koje smo internalizovale, pa pokušamo da ih savladamo.

Šta je za vas večni antifašizam?

Partizanski pokret.