Hiljadu noći u šatoru

Piše: Olivera Radović

Snežana Radojičić, profesorka književnosti i biciklistkinja iz Beograda, pre pet godina je odlučila da prekine sa životom koji je ne ispunjava, napustila kancelarijski posao, rasprodala sve i krenula u životnu …

Snežana Radojičić, profesorka književnosti i biciklistkinja iz Beograda, pre pet godina je odlučila da prekine sa životom koji je ne ispunjava, napustila kancelarijski posao, rasprodala sve i krenula u životnu avanturu – na put oko sveta. Snežana od tada putuje svetom na biciklu, piše, upoznaje uzbudljive destinacije, različite kulture, dobre ljude i živi onako kako je oduvek sanjala – slobodno, radeći ono što voli.

Nije bilo lako sprovesti ovako hrabru ideju u delo, ali je volja bila jaka i nije ponestajalo istrajnosti i truda. Danas već čuvena svetska putnica pre početka svog putovanja najpre se dobro informisala, prodala je sve osim stana od čijeg izdavanja je na početku finansirala svoj put, društvo je pronašla na najpoznatijem biciklističkom portalu Krejzi gaj on a bajk i sa budžetom od oko pet evra dnevno odvažno krenula putem svog sna.

O svojim putovanjima Snežana je objavila i nekoliko knjiga, čijom prodajom danas finansira svoje putovanje. Prva knjiga je bio roman sa početka putovanja sa Amerikancem Brajanom “Zakotrljaj me oko sveta”, zatim “Vodič za putovanje biciklom”, “Kamperski priručnik”, “Preko Himalaja i Gobija” i najnoviji roman “Nomad 1” koji detaljno govori o dvomesečnom putovanju kroz Tursku 2012. godine. U okviru promocije poslednje knjige Snežana Radojičić je održala i putničku tribinu u Privrednikovom domu u Zagrebu.

Nakon više od 45 hiljada kilometara pređenih biciklom kroz Evropu i Aziju, kroz preko 30 zemalja i nakon više od hiljadu noći prospavanih u šatoru, Snežana se ni u jednom trenutku nije pokajala što je krenula na ovo putovanje. Putovanje koje je u međuvremenu preraslo u nomadski način života. Dok pojedini putnici prave kraće ture, oni odvažniji i malo duže, po nekoliko meseci, Snežana je za sada jedina na ovim prostorima koja je odlučila da živi na putu i da se ne vraća.

snezana2

 

– Putovanje mi je postalo način života. Ne krećem se sve vreme, ponekad stanem tamo gde mi se dopada i ostanem po nekoliko meseci, uglavnom da bih pisala novu knjigu. Živim kao i svi drugi, samo što se uglavnom neprekidno krećem i radim krećući se. Ne vidim sebe na jednom mestu, barem ne za sada. Ima mesta koja mi se jako dopadaju i gde bih sebe mogla da zamislim da živim, ali ne želim da stanem. Kada budem poželela, lako ću odabrati gde će to biti – govori Snežana.

Ova svetska putnica vozi kroz sela, sporednim putevima, kampuje gotovo sve vreme, pa tako upoznaje lokalne ljude i njihove običaje. Svaka zemlja i svako iskustvo ostavili su veliki utisak i trag u njenom životu. Teško je pobrojati sve destinacije i očaravajuća mesta koja je obišla. Vozila je po celom masivu Karpata, prešla preko Kavkaza, vozila uz Volgu kroz rusku stepu do Mamajeva Kurgana – spomenika žrtvama Staljingradske bitke bez kojih današnji svet ne bi izgledao isto, stajala na mostu koji zvanično deli Evropu od Azije, bila u kući slavnog pripovedača Antona Pavloviča Čehova, popela se na vrhove kazaškog Alataja, obišla najveći religijski kompleks na svetu Angkor Vat, vozila Putem svile kroz Kinu, penjala se na Kineski zid, prešla nepalske Himalaje vozeći na 5.416 metara nadmorske visine, spavala u džunglama Burme i Indonezije, obišla biciklom drugo najveće slano jezero u svetu Isik-Kul u Kirgistanu, doživela pustinjsku oluju i monsunske kiše, pela se na aktivne vulkane, pa se spustila u pustinju i izvozila hiljadu kilometara kroz Gobi, da bi nakon toga završila u stepama, tajgama i šumama Sibira, vozeći oko Bajkalskog jezera i na ostvru Olhon…

– Pamtim gotovo sve susrete iako ih je bilo na stotine, možda i hiljade. O njima razmišljam često dok vozim. Najgostoljubivija zemlja bila mi je Turska i Turci kao neverovatno srdačan narod koji uvek pomaže putnicima. Divna iskustva nosim iz Gruzije i Rusije, jako volim Tajland i spremnost Tajlanđana da pomognu svakome, volim Bali kao egzotično mesto gde sam živela nekoliko meseci i gde bih se vratila… Vezala sam se uz Nepal i Nepalce, jer sam tamo provela pola godine pišući prethodni roman. Ostrvo Borneo mi se čini kao raj na zemlji i ljudi su fenomenalni, toliko da sam poželela da ostanem duže, ali nisam mogla zbog viznih pravila – priča Snežana svoje utiske sa putovanja.

Galerija: Stazama i putevima Indonezije

Sa sobom, kako kaže, nosi celu svoju kuću: opremu za kampovanje, garderobu za leto i zimu, zalihe hrane, sveske u koje piše beleške i e-čitač. I dok se mnogi odriču putovanja zbog nedostatka novca, Snežana na ovo gleda drugačije.

– Lakše je putovati kada nemate novac nego živeti u stalnom mestu boravka bez novca. Sa nekoliko dolara dnevno može da se preživi na putu, dok u gradu to nije moguće. Ako se kampuje, ne plaća se smeštaj, ako vas ljudi pozovu kod sebe da vas ugoste, oni vas ponude i hranom… Može da se volontira, da se zaradi preko interneta… Brojni su načini da se sakupi tih desetak dolara dnevno koliko je putniku prosečno potrebno ako koristi alternativna sredstva za putovanje i putuje kao budžet putnik. Zabluda ljudi koji ne putuju je da putovanja moraju da budu skupa – kaže Snežana.

Jedino što joj nedostaje jesu pravi tuš i, kao pasioniranom čitaocu, papirnate knjige. E-čitač, kako kaže, ne može da zameni knjigu u ruci i miris štampe. Putovanje je započela u društvu, ali je ubrzo nastavila sama.

– Nikada se ne osećam usamljeno. Naime, ja sam pre svega pisac i stalno sebe delim sa drugima kroz svoje pisanje. A usamljeništvo znači da nemate sebe sa kim da podelite. Takođe, za samo putovanje je bolje ako putujete sami jer se ljudi osećaju slobodnima da vam priđu i lako se uspostavlja kontakt. Dvoje ljudi već čini zatvorenu zajednicu i domoroci nisu baš toliko slobodni kada ih vide – opsuje Snežana svoja iskustva sa putovanja.

Timor-4

Svojim primerom inspiriše ne samo bicikliste, već i sve one koji se trude da zavole ono što rade jer nemaju hrabrosti da rade ono što vole. Ključni trenutak u njenoj odluci da se otisne svetom bilo je prisećanje na savet svog pokojnog oca da je u životu najvažnije da radiš ono što voliš i da slediš svoj san.

– Kao mala sam mislila da je glupo što mi to ponavlja, jer kako bi se drugačije moglo živeti. A onda sam te večeri shvatila da imam četrdeset godina i da sam promašila. Teško je, jer nema lakog puta do sna. Ali nema ni lepšeg ni ispunjenijeg života – kaže na kraju Snežana Radojičić.

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: