Jedan od deset najvećih svetskih pisaca druge polovine 20. veka. Višestruki “kandidat” za Nobelovu nagradu. Neka svedočenja kažu da je te 1989. imao ozbiljne šanse, samo da je poživeo malo duže, jer – Nobel se ne dodeljuje posthumno. Danilo Kiš preminuo je na današnji dan 1989.

Salman Ruždi uvrstio ga je među 10 najvećih svetskih pisaca druge polovine 20. veka. Ime Danila Kiša bilo je više puta među kandidatima za Nobelovu nagradu za književnost. U Jugoslaviji je dobio brojna književna priznanja – Avnojevu nagradu, Sedmojulsku… Bio je jedan od najmlađih dobitnika Ninove nagrade – njegov “Peščanik” bio je najbolji roman 1972. godine. Ipak, to priznanje vratio je nekoliko godina kasnije, posle jedne od najvećih polemika u posleratnoj Jugoslaviji.

“Poslednji jugoslovenski pisac” i danas izaziva polemike.

“Bio je razbarušen, harizmatičan, boem, dominirao je u društvu, znao je da peva, svira gitaru”, tako se Danila Kiša seća Božo Koprivica, književnik i Kišov prijatelj. Kaže da je Kiš imao i dara za glumu (uostalom – igrao je u dva filma).

Ipak, Danilo Kiš odlučio je da bude pisac.”Književni Žan-Pol Belmondo” – tako ga je kasnije nazvala jedna američka novinarka.

“1961. godine obojica smo dobili nagrade na književnom konkursu, onda je Danilo postao urednik časopisa Vidici i kao urednik objavio je prozu Mirka Kovača, mene i Adama Petrovića, koji je, kasnije se ispostavilo, bio Pekić; tako nas je on spojio”, seća se književnih početaka poznate velike četvorke pisac Filip David.

“Rani jadi”

Šezdesetih godina, Danilo Kiš najpre, u jednoj knjizi, objavljuje “Mansardu” i “Psalam 44”, a zatim sledi i roman “Bašta, pepeo”, prvi deo trilogije “Porodični ciklus”.

Književni junak Eduard Sam, autor nedovršenog remek-dela, u stvari je okosnica književnosti Danila Kiša. Lična priča, nesrećna, o ocu koji je nestao u logoru tokom Drugog svetskog rata, postaje skoro pa deo kolektivne svesti. Logori su prelomna tačka, ne samo dela nego i života Danila Kiša. I to ne samo fašistički logori. Oni drugi o kojima je pisao takođe su ga mnogo koštali. Ipak, pre nego što je platio tu cenu, Kiš je najpre dobio priznanje i bio slavljen kao pisac.

Treći deo ciklusa – roman “Peščanik”, po oceni Ninovog žirija, najbolji je roman od svih četrdesetak koji su objavljeni 1972. godine u SFR Jugoslaviji. Sa nepunih 40 godina, Kiš postaje jedan od najmlađih dobitnika Ninove nagrade.

“Čas anatomije”

Sam Kiš često je govorio da više voli, kao pisac,”biti osporavan nego slavljen”. Ipak, razlozi zbog kojih je osporavan i način na koji su ga osporavali nisu bili isključivo literarni.

Sve je počelo 1976. sa “Grobnicom za Borisa Davidoviča”. Prvo postmodernističko delo u ovdašnjoj književnosti. Knjiga bez nade, čiji je “jedini srećan kraj u tome što je uopšte objavljena”, pisao je Josif Brodski u predgovoru američkom izdanju.

Kiš je hteo da tu knjigu objavi u Zagrebu. Uz pomoć Predraga Matvejevića i Miroslava Krleže, došao je do izdavača – Slavka Goldštajna.

“Šezdesetih i sedamdesetih godina ako ste želeli da kritikujete jugoslovenski sistem, morali ste to da činite pod krinkom kritike staljinizma i Sovjetskog Saveza. Grobnica je primer toga par ekselans. Meni su se lično više sviđali Bašta, pepeo i Peščanik, ali sam znao da će ovo biti njegova najdiskutiranija knjiga. Mnogo ljudi je imalo slične ideje [o komunizmu], ali niko od njih nije bio tako dobar pisac. Grobnica je bila i jača kritika i bolja književnost, nego bilo šta drugo što su ostali pisali” – tako je Slavko Goldštajn govorio o delu, čiji je rukopis pročitao za jednu noć i odmah odlučio da ga objavi.

“Grobnica za Borisa Davidoviča” izašla iz štampe u junu 1976. godine. Kritike su bile više nego pozitivne, čak je i Komunist pisao o književnom majstorstvu Danila Kiša. Neki tumači u knjizi su uočili napade na staljinizam, a retki kako Kiš zapaža da “politička moć uništava ljudske i moralne vrednosti”. I dok je tiraž rastao iz dana u dan, stigla je jesen, a sa njom – druga poseta predsednika SSSR-a Leonida Brežnjeva Jugoslaviji.

Britanski istoričar i pisac Kišove biografije Mark Tompson navodi kako je Brežnjev, na kraju sastanka s Titom, izvadio jednu knjižicu i požalio se na “antisovjetske picse koji pišu u Jugoslaviji”. Tito je tada odgovorio da državnici ne treba da gube vreme na pisce, ali je navodno, ipak odobrio kampanju protiv “problematičnog” pisca.

Profesor Filološkog fakulteta Mihajlo Pantić smatra da upravo primer u vezi sa “Grobnicom za Borisa Davidoviča” pokazuje kako se menjala socijalna uloga književnosti i kako je literatura imala antiideološku poziciju.

“Kiš je tu nekako iskoračio; to je trenutak nekakvog novog prostora, setite se golootočke i logorološke literature koja je išla za tim da pokaže lice totalitarnih režima; to je bio jedan trenutak trenja i pucanja tog monolitnog sistema i te utopije i književnost to detektovala”, navodi Pantić.

“Suština je bila što je komunizam gubio svoju snagu i dogmatičari su hteli da očuvaju rigidni komuizam, a ovo (delo Danila Kiša) je bilo razbijanje nekih stega i mislim da je to bio jedan od ključnih razloga, jer Danilo je pisao o staljinističkim logorima i to nije bila tema koja je u to vreme baš otvarana na taj način”, smatra Filip David.

“Kiš je dirnuo u sam osinjak, on je govrio da svaki pisac 20. veka stoji ispred dva kategorijalna izazova, a to su staljinizam i fašizam. Pišući ‘Grobicu za Borisa Davidoviča’, on se suočio sa izazovom staljinizma i to u jednoj zemlji koja je ipak bila komunistička, tako da ta knjiga po definiciji nije mogla biti dobrodošla”, kaže Gojko Božović, književni kritičar i izdavač izabranih dela Danila Kiša.

“Kiš nije bio apolitičan pisac, ali ‘Grobnica’ može da se čita, kao i ‘Prokleta avlija’, kao knjiga o Golom otoku”, podseća Božo Koprivica.

Napad na Kiša bio je sve samo ne akademska debata. Igor Mandić, publicista i član Ninovog žirija koji je dodelio nagradu Kišu, smatra da su pisca napadali ne samo zbog onog što je pisao.

“Kažu ‘on piše dobro, ali on misli tako i tako’, pa je to razlog da se on vređa…to je bila jedna tužna, žalosna afera”, priseća se Mandić tih 70-ih godina.

Među uzrocima napada na Kiša bilo i zavisti, jer u to vreme njegova dela su prevođena i veoma pozitivno ocenjena u inostranstvu.

“U palanačkoj sredini, kad Kiš postiže međunarodni uspeh, esnaf počinje da ga napada”, kaže Koprivica.

“Ja sam bio jedan od prvih kome su javili da u Klubu književnika ide ta intriga i nisam hteo da mu javljam, ali Danilo me zove sledećeg dana i pita zašto mu nisam preneo. Ja mu kažem da su to intrige, a on kaže – ne, ti ne shvataš, ja sam pisac i ako mene kao pisca unište, ja sam savim uništen”, priča Filip David.

Davidu je, inače, bila posvećena šesta priča iz “Grobnice za Borisa Davidoviča” – upravo ona zbog koje je i pokrenuta priča da je to delo plagijat.

Pola Beograda je tada ustalo na Kiša. Ali, oni koji su ga napadali ili nisu znali ili nisu hteli da znaju da je korišćenje dokumenta tada uveliko bilo svetski “trend” u literaturi.

“Ja sam tad bio student i mi smo se učili mišljenju o književnosti povodom te polemike, ne samo povodom onog što je Kiš govorio, nego i Dragan Jeremić i nije bilo književnika koji se tu nije opredeljivao”, priseća se profesor Pantić.

Nekoliko zagrebačkih pisaca predvođenih Predragom Matvejevićem u zagrebačkom časopisu Oko branili su Kiša. Kasnije su im se priključili i Davičo i Mihiz i još neka značajna imena iz Beograda. Ipak, jedan značajan igrač u jugoslovenskom kulturnom životu nije se mešao u tu polemiku.

Prema navodima Marka Tompsona, Krleža je veoma cenio Kiša, čak je mislio i da je najtalentovaniji pisac. Ali, kada mu je Kiš u vreme kad su ga napadali pisao tražeći savet, Krleža mu je dosta hladno odgovorio nešto u stilu “sami se snađite”.

Antikišovska grupa bila je predvođena Daganom Jeremićem, univerzitetskim profesorom i predsednikom Udruženja književnika, koji je kasnije objavio i studiju o Kišu i toj polemici “Narcis bez lica”. S njim su bili i Miodrag Bulatović i Branimir Šćepanović.

Kao i Krleža, za sve to vreme – i Nin se najpre drži po strani. A onda objavljuje četiri antikišovska teksta. Taman kad je konačno trebalo da iz štampe izađe broj sa jednim tekstom iz drugog tabora, a pisao ga je Matvejević, stigla je vest da je Kiš vratio Ninovu nagradu. To je bio način njegovog iskazivanja protesta. Kiš, kažu, jednostavno nije mogao da ne reaguje.

Ni tad, kao ni malo ranije, kad je kritičarima odgovorio “Časom anatomije”. Ocena je da je to jedna od najgnevnijih knjiga, ali i jedno od najboljih polemičkih dela u književnosti dvadesetog veka.

Oni koji su ga posle “Grobnice za Borisa Davidoviča” optuživali za plagijat, posle “Časa anatomije” tužili su ga za uvredu i klevetu, tražili novčanu odštetu i 200 puta veću od Kišovih mesečnih prihoda (kako ih je sud procenio), zatvor za pisca i zabranu “Časa anatomije”, iako je prvi tiraž već bio rasprodat.

Afera je zvanično okončana 22. marta 1979. godine. Kiš je oslobođen optužbi. Šta bi bilo da je sud presudio drugačije i da je Kiš plagijator?

“Posledice bi bile velike, kao… Evo poređenje: ‘Kad su cvetale tikve’ – bio sam na premijeri kad su zabranjene, to je tragičan trenutak srpske dramaturgije, tad je sve stalo; ja mislim da bi se nešto slično dogodilo i sa literaturom, jer to nije bilo pitanje jedne knjige, ‘Grobnice za Borisa Davidoviča’, nego pitanje slobodnog mišljenja, zato se na sudu provlačila teza koju su zastupali njegovi oponenti da je to antikomunistička knjiga, verujući da će na taj način da je eliminišu”, kaže David.

Kao i “Grobnica za Borisa Davidoviča” i “Čas anatomije” nije mogao a da se ne dovede u vezu sa politikom.

“On je prvi koji je pisao o nacionalizmu, da je to ideololgija banalnosti i kiča, totalitarna, on je 25 godina pre nego što je taj nacionalizam počeo da bukti otkrio njegovu suštinu. Mislim da mu to određeni krugovi nisu oprostili”, kaže Filip David.

Božo Koprivica smatra da je Jugoslavija jedna tvorevina koja je prirodna, da su Mediteran, Dunav, jezik i tradicija zajednički celom jugoslovenskom prostoru.

Sam Kiš govorio je da ima tri učitelja: Andrića, Krležu i Crnjanskog.

“Gorski talog iskustva”

Poslednju deceniju svog života Danilo Kiš proveo je u tzv. dobrovoljnom egzilu, u Francuskoj. Govorio je da ne boluje od nostalgije i odbijao je da ga smatraju isključivo za protivnika režima. Zadržao je i jugoslovenski pasoš. Tih 80-ih u Jugoslaviju je dolazio i da bi primio nagrade, a dobio je nekoliko značajnih.

Cenjen je i u inostranstvu. Britanski istoričar Mark Tompson, pisac biografije Danila Kiša, navodi da je Kiš više puta bio predlagan i za Nobelovu nagradu za književnost i da bi je sigurno i dobio.

Beogradu se konačno vratio – zauvek. I taj povratak otvorio je nova pitanja u javnosti: zašto Beograd, zašto sahrana po pravoslavnom obredu?

“On je vratio dug!”, podvlači Božo Koprivica. Podseća da je Kiša majka krstila u pravoslavnoj crkvi, što mu je spasilo život u Drugom svetskom ratu, tako da mu je piščeva želja da bude sahranjen po pravoslavnom obredu jasna.

Ali, već posle sahrane počela je i politička zloupotreba pisca.

Čiji je Danilo Kiš? To pitanje postavlja se i danas, četvrt veka posle piščeve smrti. U podeli na tzv. “prvu” i “drugu” Srbiju, podelio se i kulturni život i pravo na njega, pa su tako neki procenili da od velike četvorke Kiš-Kovač-David-Pekić prva trojica pripadaju “drugoj Srbiji”, koja je opet onima koje je smatrala nacionalistima nekako prepustila Pekića.

Tako je nastao spor kada su pre nekoliko godina pisci, članovi književne grupe “Proza na putu”, planirali da nagradu za mlade neafirmisane pisce nazovu po Kišu. Nisu to učinili, mada su naveli da nagrada jeste inspirisana Kišovim “Savetima mladom piscu” i to onim “Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija”.

Jedan od osnivača te književne grupe pisac Vladimir Kecmanović smatra da svi pisci imaju pravo da se pozivaju na delo Danila Kiša i da tumačenje u političkom ključu omalovažava velikog pisca.

“Ali Kišovo delo je toliko veliko i značajno da može da preživi sve, kao što je preživelo njegove neprijatelje iz 70-ih godina”, kaže Kecmanović.

“Kiš se zapravo ne može svesti na bilo koju ideologiju koja je nastala posle njega. On je obeležio tih nekoliko decenija druge Jugoslavije. Ne možemo znati šta bi Kiš danas govorio ili 90-ih godina i bilo bi opasno iz današnjeg ugla pripisivati Kišu naša uverenja”, smatra Gojko Božović.

“Kroz te političke rasprave o piscu, projektuje se naša žal što je književnost izgubila onu vrstu uticaja koji je imala i mi sad mislimo da će govorom o nekom jakom tipu diskursa kakva je politika ili istorija ili ideologija – da će i književnost dobiti na značaju. E pa verujte mi da neće!”, kaže prof. Pantić.

U vreme kad literatura ima sve manji značaj i kada neka istraživanja (kao npr. ono koje je radio Zavod za proučavanje kulturnog razvitka) pokazuju i da svaki treći građanin Srbije nije čuo za Danila Kiša, a kamoli čitao njegova dela, ohrabruje podatak izdavača da Danilo Kiš ima svoju stalnu čitalačku publiku.

 

Izvor: RTS, autor: Dragana Ignjić

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email