Na zapadnom zidu glavne dvorane Sinangoge u Pragu nalazi se stakleni sanduk u obliku dve kamene ploče na kojima je Mojsije primio Deset zapovesti. Male svetiljke osvetljavaju sanduk i pale se na godišnjicu nečije smrti. Jedno od svetala, 3. juna svake godine, posvećeno je Francu Kafki. Jedan je od onih autora čija je genijalnost otkrivena tek nakon njegove smrti. Ovaj usamljeni pisac rođen 3. jula 1883. godine, posle samo četrdeset jedne godine umro je od tuberkuloze koja je toliko uznapredovala te na kraju od bolova u grlu nije mogao čak ni da jede.

Tokom svog kratkog života, otuđen od ljudi, bolovao je od depresije i bio često u borbi sa sopstvenim pisanjem pa je neretko svoje rukopise spaljivao. Tako je na samrti poslednja želja koju je izrekao svom prijatelju Maksu Brodu bila da spali većinu njegovih rukopisa. Brod je, ipak, posthumno objavio gotovo sva dela koja mu je Kafka ostavio.

Jedan deo Kafkine zaostavštine (20 beležnica i oko 35 pisama ) završio je u rukama njegove poslednje devojke, Dore Dijamant, koja je takođe trebalo da spali rukopise, no kao i Maks Brod, nije to uradila. Ta dela je tokom rata od Dore Dijamant zaplenio Gestapo, a nakon toga im se gubi svaki trag, iako mnogi proučavaoci Kafkinog dela i danas tragaju za njima. Neki su, pak, smatrali kako jedan deo Kafkinih spisa treba sakriti od javnosti. Kafka je, naime, između ostalog, bio veliki ljubitelj pornografije, pretplaćen na Der Amethyst, jedan od najranijih redovnih pornografskih časopisa, a njegovi papiri koji se čuvaju u Bodleiani takođe sadrže veću količinu pornografije, pa je sasvim moguce da ovaj drugi deo zaostavštine, dovede do otkrića jednog sasvim drugačijeg Kafke. Posle mnogo godina suđenja, skandala, afera i prodaje rukopisa na aukcijama sud u Tel Avivu presudio je da celo Kfkino delo pripada Nacionalnoj biblioteci. Tako su, tek pre nekoliko godina, svi njegovi nađeni rukopisi postali dostupni javnosti i bez obzira šta će na kraju pokazati njihov sadržaj, sigurno su imali uzbudljiviji život od samog autora.

„Strašnim verovanjem u nešto što ne postoji, mi to stvaramo. Ne postoji samo ono što se nedovoljno želi.“ (Franc Kafka)

Čak i da nikada niste čuli za Kafku, njegova prisutnost u celom svetu, a pogotovo u Pragu, toliko je živa da se mora uočiti. Majice, plakati, šoljice sa njegovim likom prodaju se u svakoj suvenirnici širom Praga i drugih gradova. Turistička ponuda Praga neizostavno je, između ostalog, bazirana na posetama za Kafku važnih mesta. Kafkina rodna kuća je izgorela i sve što je ostalo su prelepa ulazna vrata, a na ploči sa strane piše – Franz Kafka rođen je ovde 3. jula 1883. Leti se na ulici ispred nekadašnje kuće nalazi mali Kafka kafe.

Jedan deo života Kafka je proveo sa svojom sestrom u Praškom dvorcu i mnoga dela nastala su baš ovde u kamenoj kućici njegove sestre sakrivenoj među zidinama dvorca. Danas je malo ostalo od nekada važnog mesta pod nazivom kafe Arco koji je bio glavno sastajalište nemačko-jevrejskih intelektualaca početkom 20-og veka ali i omiljeno mesto za razgovore Kafke i Maksa Broda. Ono što na moderan način, kroz audio vizuelne predstave, otkriva život ovog pisca smešteno je u Kafkinom muzeju www.kafkamuseum.cz u kome se još mogu naći i autentične fotografije i dnevnici Kafkinog rada u rukopisu.

Unutar Novog Jevrejskog groblja, smeštenog van Praga, znakovi pokazuju put do sektora 21. gde je ispod jednostavnog belog kamena Franz Kafka sahranjen sa svojim roditeljima. Mala ploča ispod Kafkinog groba posvećena je trima piščevim sestrama koje su poginule u nacističkim koncentacionim logorima tokom Drugog svetskog rata.

Tvorac Procesa, Zamka, Metamorfoze pisac je zagonetki čija rešenja ni sam ne zna. On pokazuje tačke u kojima se smisao preliva pa ga je nemoguće sasvim objasniti, prevesti na razumlljiv jezik, no ipak nema nešto što se može vezati za apsurd koliko za protivsmisao.

„Nije neophodno da izađeš iz kuće. Ostani za svojim stolom i slušaj. Ne moraš čak ni da slušaš, samo čekaj. Ne moraš čak ni da čekaš, samo sedi…“ (Franc Kafka).

Kafka živi intenzivno, ne samo svojom književnošću već i kroz mnoge postmoderne predstave sopstvenog lika. Kroz spoj prošlih i savremenih izržajnih sposobnosti, tekst na fotografiji, fotografiju na šolji za kafu ili jogurt. Kroz spoj dva koda i kao postmoderni spoj raznorodnog, ovaj osobenjak je izašao iz svoje sobe mnogo više nego što je ikada želeo.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email