Značajnu pažnju srpske javnosti je izazvalo objavljivanje fotografije kojom se, u muzeju Nikole Tesle u Beogradu (tačnije u prostoriji gde se nalazi urna sa kremiranim ostacima srpskog genija), potvrđuje prisustvo osoba sklonih, u najmanju ruku diskutabilnim, spiritualnim praksama, piše informativna služba Mitropolije zagrebačko-ljubljanske.
Podsećanja radi, Teslino intelektualno nasleđe bilo je i ranije predmet interesovanja sekti. Naime, predstavnici japanskog kulta Om Šinrikjo (AOM Shinrikyo, koji i danas postoji i deluje pod nazivom ALEPH), početkom devedesetih godina su dobili pristup arhivi ovog muzeja. U to vreme, mediji su „s ponosom“ preneli vest o „zainteresovanosti Japanaca za intelektualno nasleđe srpskog genija“. Svega par godina kasnije, pripadnici ove sekte izvršili su jezivi teroristički napad u tokijskom metrou bojnim otrovom sarinom, kako bi izazvali „početak Apokalipse“. Od tada pa do danas, pojavili su se i razni drugi opsenari i „magovi“, s idejama o „Teslinim svetlosnim formulama“ i raznim drugim ezoterijskim doktrinama za koje su (bezuspešno) tražili pokriće u idejama srpskog genija i osvedočenog pravoslavnog hrišćanina. Čak je otvoreno i nekoliko „duhovnih centara“ kojima je nadenuto Teslino ime, iako je njihova delatnost, po pravilu, ponajmanje zasnovana na nauci.
Nedavno su u javnosti otpočele i diskusije po pitanju premeštanja posmrtnih ostataka Nikole Tesle iz muzeja na primereniji prostor. U jeku tih kampanja, u medijima su objavljene fotografije koje je sa internet profila poznate beogradske voditeljke preneta u okviru „fejsbuk“ grupe „Hipnoterapija“.
Među opravdanim reakcijama objavljen je kratak autorski članak Visokopreosvećenog Mitropolita zagrebačko-ljubljanskog g. dr Porfirija, na internet prezentaciji Srpske Pravoslavne Crkve, kojim ukazuje na, najblaže rečeno, neprimerene aktivnosti koje se dešavaju u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, pred posmrtnim ostacima velikog naučnika. Neverovatnom brzinom ova reakcija je izazvala bujicu anticrkvenih komentara u pojedinim medijima, pokušavajući da dokažu nedokazivo. Za grupu mladih ljudi koji ispod urne sede u meditativnom „lotos položaju“, jedni tvrde da „obavljaju intervju“, drugi da je u pitanju „umetnički performans“, treći da je to „deo nekakvog festivala“, „umetnički hepening“, a verovatno će se pojaviti još nešto maštovitije.
Kao profesor Pastirske psihologije, dr Porfirije je jedan od najpriznatijih evropskih stručnjaka za okultne i totalitarne sekte i kultove. Njegovim neposrednim ili posrednim angažovanjem iz okultnog košmara je spasen ne mali broj ljudi, i to ne samo u Srbiji.
Osim prve fotografije (objavljene u štampanim medijima), na profilu poznate beogradske voditeljke dostupna je još jedna fotografija, snimljena u istom kontekstu.
Na slikama se vidi „meditacija“ sa evidentnim prisustvom spiritizma pa i nekromantije (koje u kontekstu istočnjačkih religija često predstavljaju „poželjne“ ili makar „uobičajene“ „duhovne prakse“). Na profilu na koji je slika izvorno postavljena događaj je nazvan „Guided fantasy interview “passing trough Zero”“ (Razgovor vođen fantazijom – prolazak kroz „nultu tačku“), a zatim su navedena imena učesnika. Savremeno sekularizovano društvo često ne poznaje i ne priznaje „granice duhovnosti“ – praktično, u skladu sa rečima svetog apostola Pavla „sve mi je slobodno, ali mi nije sve na korist“. Nažalost, sekularni svet se ponaša u skladu s prvim delom Pavlove izjave, dok drugi deo isuviše često zaboravlja.
Ima li mesta ovakvim „duhovnim poduhvatima“ u našim muzejima? Može li se u okvirima bilo koje državne institucije opravdati ova nekromantija („magijsko obožavanje mrtvih“) i spiritizam („pokušaj komunikacije s dušama preminulih“)? Kakve veze imaju ezoterija i istočnjačke meditacije sa srpskim naučnikom Nikolom Teslom i njegovim posmrtnim ostacima koji su, krajnje neprimereno, izloženi kao svojevrsni „muzejski eksponat“?
Postoje različiti „predmeti meditacije“ – ponekad se misli usmeravaju ka nekakvoj bezličnoj „božanskoj formi“; u drugim slučajevima, ka „guruu“ (duhovnom učitelju koji se u istočnjačkim religijama uglavnom smatra „emanacijom božanstva“); takođe, usmeravaju se i ka određenim „božanskim istinama“ ili „filosofskim konceptima“, kao i ličnim duhovnim iskustvima i doživljajima stvarnosti. Kao što su autori slika i samog „performansa“ i sami napisali, neodvojiva komponenta ovakve duhovnosti (koja je usmerena ka smrti, a ne ka životu) jeste mašta ili fantazija, koja pomaže ulasku u meditativni zanos i navodnoj komunikaciji sa duhom preminulog srpskog genija. Međutim, s pravom se može reći da za većinu Srba i drugih vernika sa ovih prostora ovakvi prizori predstavljaju uvredu, dok zloupotreba državnih ustanova od strane raznih grupa sektnog karaktera predstavlja svojevrsnu travestiju, koju bi trebalo okončati primenom zakona koji ovakva ponašanja inkriminišu.
